Беседа мудрог епископа Георгија

Доситеј Обрадовић је као млад шегрт присуствовао беседи банатског епископа Георгија, која је на њега оставила моћан утисак. Георгије Поповић је био несвакидашњи српски епископ који је величао здрав разум, заговарао реформу цркве и говорио да не треба слепо веровати.

Пише: Доситеј Обрадовић

Dositej Obradović

Мој мајстор имао је свој дућан у кући господара Јове Муцула. Овај је частио једанпут нашега тадашњега епископа Георгија Поповића, а ја, имајући познанство с слугама дома, помешао сам се с њима. Као под именом да ћу што послужити, пошао сам гледати владику на части. Између осталих разних разговора, при концу обеда по случају поведе се овај знаменити разговор кога сам врло слушао и упамтио; и, заиста, достојан је да га овде опишем.

Епископ Георгије: „Мене многи осуђују што ја публично месо једем; но, ја волим да ме људи за своју простоту осуђују, него да ме моја савест кори и осуђује кад бих потајно и крадом јео. Христос и апостоли јели су месо; зашто, дакле, епископи да не једу? Или се, зар, хоће да смо ми бољи од апостола? У време апостола, и триста и више година после њих, епископи су били мирски поглавити свештеници и имали су своје жене. Видимо да, по првом Никејском собору, отац светога Григорија Богослова Назијанзина, у часном браку живећи, епископ је био и синове и кћери изродио; тако брат Великога Василија, тако свети Спиридон и многи други. Апостол Павел јавно учи да епископ, презвитер и дијакон мора бити ожењен и томе придодаје узрок, говорећи: „Ко није кадар својим домом и фамилијом управљати, како ће он бити вредан црквом и народом управљати?” Види се да су епископи први поглавити мирски свештеници. Епископ ништа друго не значи него надзиратељ; а архијереј ће рећи – начелни јереј. А после, кад су се калуђери почели множити и архијерејска достојинства примати, мало-помало увео се обичај да епископ мора бити монах, против јавне науке апостолске, по којој науци и по правој правици и суду здравога разума епископ не може нипошто бити монах. Он није одређен да у пустињи живи, него у свету у градовима и у селима међу људима и женама; и човек, будући од тела и крви, како га је бог створио, ако није ожењен, у великом бедствовању находи се. Монах ће рећи „сам“, илити „јединац“ и „саможивац“, ком је место – пустиња, планина, једињење и самоћа; који се одрекао света и пребивања с људима; који постом, неспавањем и непрестаним трудом ваља тако да осуши тело своје да му се (како вели свети Јефрем) трбух за леђа прилепи; и тако сув и окорео јошт не ваља да се у себе поузда нити да изиђе пред женске очи, које су пуне магнета и кадре су најсувјем телу живот и движеније дати.”

На ове речи доброг и простосрдачног епископа, сви који су били при трпези почели су се крепко смијати. Госпођа Калиновићка, сестра домаћинова, уздржавајући се од смеја, почне беседити: „Преосвештени господине, како нас ви описујете, ми смо жене на пакост свету и, имајући таке зле и пакосне очи, не би ли боље било да се слепе рађамо?”

„Не дао бог, мој синко!” – одговорио је добри епископ. „Боље би било да полак сунца потамни него да лепша половица человеческога рода без света остане. Зна бог што чини. Ал’ како ја видим, ви моје говорење на шалу окрећете. Но, верујте ми, чеда моја, да ја без сваке шале беседим. А што се тиче женских очију, оне не ваља да се с њима одвећ поносе. Што су год женске очи човеку, то су и човекове жени. Ова симпатија илити сострашће уливена је од бога у јестество човечје за умножење и сохрањење рода. Многа старост, труд и мука потребна је за отхранити и до савршена узраста довести чеда своја. А осим тога, коликим бедствовањима и болестима подложна је свака мати, носећи у себи и хранећи плод утробе своје, коликом болу у рађању! Често, дајући другом живот, свој полаже. За ова сва страдања хтео је милостиви творац учинити и неко награђење човеку и жени, давши њима велико и неисказано наслађење, у очима, у прсима, у грљењу, у љубљењу и у сваком наслађењу, које у чистом и светом брачном савезу уживају; који радост и сладост чувствујући, не само добровољно но и радосно, подносе труде који следују. Млади људи, колико мушка, толико и женска страна, мало што друго сматрају и виде у брачном сједињењу и савезу него смех, игру и наслађење; то и находе. Но, ово није начелно намерење и последњи конац јестества; из њихова смеха, игре и сласти происходе нови житељи света и наследници живота. Ово је по вољи божјој намерење јестества, не само при људима, него и при свему што живи по воздуху, на земљи и у води.

Млад човек и неразуман гледа прси женске као да нису ни за што друго ту него да накићене и украшене цвећем увесељавају и наслађују очи његове; а разуман и паметан, којега ум даље пролази и не зауставља се при сваком предметку који му у очи пада, о, колико другојачије гледа те прси! Које превисоко и пресвето намерење блаженога јестества! Које смотрење, колику милост и неизречену благост вечнога творца он находи у онима милима прсима! Сматра и види у њима два богодана источника живота, колико свога, толико свега человеческога рода. Лепа је и благородна врлина благодарност! А ком смо више благодарности после бога дужни него женским прсима? Неблагодаран и недостојан човеком називати се који се тога благодејанија не спомиње. Моје кћери, кад би ви управ размислиле и расудиле на коју сте високу одредбу од бога саздане, не би вам имала кад ни на ум пасти обрва, очију и осталог тела лепота. Ви бисте се стидиле некакво достојинство у свиленим и шареним хаљинама искати. И нарече бог првој жени име живот, јер је она мати свију који на земљи живе. Ево ваша слава и високо достојинство, која чини да сви народи краснонаравни и просвећени вам свако високопоштовање показују и да вам се клањају.“

„Но, шта ја то видим? Неке од госпођа као да сузе отиру! Тако ми Христа владике, то није право да ви мене частите, а да ја вас чиним плакати! Дајте, децо, пити!” Пак се онда окрене к госпођи дома, говорећи: „Како ја видим, ја сам вас с мојом беседом у невесеље довео; не замерите ми, није то моје намерење било. Али, што ћеш, таки су стари људи, а навластито при вину; кад шта почну, не умеју свршити. Ето мога посла! За част и гошћење чиним људе невеселе!” Онда госпођа дома устане, целује владики десницу, говорећи: „Милостиви наш и свети госту, не частимо ми ваше преосвештенство толико колико нас ви частите с отаческом беседом! И, да нам није жао да се одвећ не трудите, ми се сви не бисмо наситили никад вашег разговора.” Владика, испивши чашу, почне све друге канити: „Чеда моја, будимо весели! Србљи, гди су год, мило им је вино; ваистину божју, имаду право. Зна свети цар шта говори – и вино весели срце човека. Ништа ти није горе од невесела и намргођена човека. А ти отуда, стари Маленица, јадан, што си умукао? Не болу ли те већ уста од толиког ћутања? Ти сам кажеш да би волио цели дан не јести, него један сат не говорити. А кад се беседе већма рађају него при вину?”

Маленица: „Дао сам се у мисли, господине, у мисли! Нити ми је сад до пића, ни до разговора.”

Епископ Георгије: „У какве мисли? У време части и весеља то није твој обичај, а и не пристоји.”

Маленица: „Та, знам и сам, господине, да не стоји лепо; али, ко се не би дао у мисли слушајући таке разговоре? Моја срећа те их нисам чуо док сам млад био, јер се никад не бих смио додирнути прсију моје младе, него бих им се морао клањати као икони; сад, не марим, могу им се клањати, јер сам остарио.”

Нико није се могао од смеја уздржати на овај Маленичин одговор. И сам епископ, по дугом смијању, окрене се к домаћину: „Је ли, господару Јово, овде је боље да стари Маленица беседи, који узрокује смех и весеље, а ја мој разговор ваља на друго време да одложим?”

Маленица: „Немој, преосвештени и мили господине, тако ти твоје душе! Него, ако ти само није трудно, говори и наслађуј нас с твојом беседом. Камо срећа да сам из детињства и младости таке разговоре слушао, чини ми се да бих боље познавао шта је воља божја и зашто смо на овај свет створени. Кад промислим како сам провео младост, како сам мислио и живео, сам се на себе гадим, јер се ни за што друго нисам старао него како ћу добре волове познавати, како ћу их јефтино купити а скупо продати; нити ми је кад онај свет и други живот на ум падао. Него, говори нам, свети владико, тако нам жив био, да барем у старости што добро почнем мислити. И то ми није мало утешења, да ће младеж која те слуша боља и паметнија бити, и да ће као разумни и прави људи мислити.”

Георгије Поповић
Да нам је један овакав данас: Георгије Поповић, епископ темишварски (1745-1754)

Епископ Георгије: „Добро! Кад си и ти наше госпође домаћице мисли, уздам се да и другим гостима неће неугодно бити да с беседама један другог ползујемо; а то је наша архијерејска највећа дужност, на сваком месту и у свако време ползу браће наше и млађих наших искати. И пре него се вратим на моје прво говорење, ваља ми на твоја два пункта одговорити, један, што си шалећи се рекао за прси друга твога, а други, у ком жалиш што си зло твоју младост провео. Што се првога тиче, врло је мало потреба говорити, јер сам ја мало повише казао да је љубљење и грљење верних и љубљених супруга од самога бога не само допуштено, но благословено, посвећено и заповеђено, као ти једино и само средство кроз које благи творац нова створења из небитија у битије производи. Јер, како би се, иначе, бог славио кад не би било живих, а нарочито словесних на свету створења, којих да нема, вечни бог – чији би бог био? Не би могао бити ни благ, ни милостив, ни праведан, не изливајући ни на кога милост и благост своју и не показујући ником правду своју. Дакле, из овога следује да су богу потребна словесна створења која ће га познавати и славити, између којих је једно и човек. А човек (будући да је тако воља божја) не може иначе на свет произићи и постати осим од оца и матере рођен. Из овога се јасно као сунце види колико мора бити богу угодно и мило брачно и законо човека и жене сједињење и миловање, кроз које бог бива човеков творац. Све, дакле, што бива у брачном сједињењу, од бога је устављено, посвећено и заповеђено. Светост брака, браћо и чеда моја, светост чина родитељњега и матерњега превосходи све друге светиње! Нађите ми једног свеца или праведника који се је нерођен посветио и правду творио. Опака и без свакога разума гордост: своје рођење похуђавати! Дакле, ти се, старче, неправо тужиш на моје говорење, које, велиш, да си у младости чуо, не би смео у прси младе твоје дирати. А мени се види да сам ја и оно друго чисто српски казао, да сва у супружеству наслађења јесу праведна награда за труде и муке које су са супружеством сједињене. Само сам ја то хтео рећи, да онде гди прост човек ништа не види, него смех и игру, онде разуман види и познаје превисоке намере јестества и неисказану бога творца милост. Ово је све апостол добро познао; зато и вели да је брак – тајна велика.

А што напомињеш за твоје волове, куповање и продавање, истина, да и у томе добродетељан човек ваља да пази и не прелази меру и да по савести својој поступа. Но, што ћемо ми томе? Ово је закон трговачкога заната. Ко купује, рад би јефтино купити; а ко продаје, ради скупо продати. Стећи благо и новце, поштено тргујући и трудећи се, то зависи, с једне стране, од човекове вредности, а, с друге – од опстојатељства у којима се находи. Гди се велике трговине чине, ту вредан човек може и стећи; и ово је вредност. А врлина је – стечено на добро употребити, слабога од силнога чувајући, невољну помажући, од сиромаштва поштене фамилије избављајући, науку у род свој уводећи. Једним словом, блажен онај богат који с праведним Јовом може рећи – “био сам слепом око, а хромоме нога; сиротој и удовици био сам отац”. Блажен ко многе сироте девојке као родитељ уда и удоми, светим брачним савезом многе парове сједињавајући, и њих као чеда своја богоподобним гласом благосиљајући и говорећи: “Растите, децо моја, и плодите се и напуните отечество с добродетељним и богољубним житељима; подајте свету словесна и разумна створења која ће бога познавати, љубити и славити.” Блажен и благополучан онај богат који сироте младиће рода свога, кад види да имаду дар и склоност к науци, на науку даје, говорећи им: “Идите, децо моја, учите се; бог вам кроз мене к томе помоћ даје. Зато имајте бога свагда пред очима, уклањајте се зла друштва и чувајте се злих обичаја; радите, да наука ваша на славу божју и на ползу отечества буде. Сврх свега, учите се добродетељним и поштеним наравима, настојте и трудите се да наука ваша буде као чисти зрак сунца, која ће мрак незнања, неразумља, сујеверја и злобе између браће ваше изагнати, а свет разума, човекољубља, истинскога богочашћа и богољубља међу њих увести и укоренити.” Ево, мој Маленица, и остали који ме слушате, добродетељна и богоугодна богатства употреба; ево којега ја богата – срећним сматрам и наричем.”

Маленици, који за стећи силу дуката вредан је био и кадар, но за употребити их на овај начин није нимало срећан био, јер кад би их једанпут у кесе запечатио и у гвоздени сандук сложио, не би више смео у њих како год у жеравицу дирнути, није нај по ћуди био овај последњи владичин разговор, кога за прекратити и на коју другу страну окренути, како види да владика мало за отпочинути престане и заиште пити, намах похити и ово питање учини: „Будући дакле, господине, да је брак света и велика тајна, и не будући епископима, као и другим свештеницима не само забрањен него јоште кроз апостола Павла очевидно заповеђен, како се тај непоредак и несрећа учини те епископима жене отеше? И шта ваља да мислимо од калуђерскога чина?”

Епископ Георгије: „Две ствари у исто време питаш, од којих само за једну не би нам доста било да до ноћи беседимо. А да ти право речем, говорећи чистосрдачно и без свакога пристрашћа и лицемерја сврх ових ствари, може ко помислити да новине некакве мудрујем. Но, ја никако не видим како бих ја могао новине мудровати потврђујући оно исто што сам сосуд изабрани, апостол Павел, учи и проповеда.

Обичај, мој Маленица, обичај који превелику силу над људима имаде, свему је узрок. „Између првих калуђера, многи, учени будући и доброга житија, избирани су били на архијерејства, као Василије Велики, којега је брат био епископ ожењен; као Григорије Богослов Назијанзин, којега отац, епископ будући и ожењен, изродио је многе синове и кћери. Ови, велим, Василије Велики и Григорије, монаси будући, за њихову велику науку и добродетељ, и други многи неожењени избирани су били на архијерејства и тако мало помало сва ова достојинства преузели су калуђери. И, ево, како ти се увео савршени и општи обичај док су се људи и народ навикли мислити да у неженидби стоји велика светиња. И тако лишили су сасвим свештенике ожењене епископскога достојанства. И за учинити да овај обичај остане вечан, рекли су да је тако дух свети кроз свете оце установио. Но, није ли нам слободно расудити, је ли могуће да дух свети другојаче кроз апостола Павла учи и узакоњава, а другојаче кроз свете оце? На овај начин дух би свети самом себи противречио, данас на један начин учећи, а сутра – на други, и не би му се могло ни у једној ни у другој ствари веровати; но то није могуће ни помислити. Што год дух свети једанпут узакони и установи, то мора во веки века непоколебимо и свето остати. Људи честократ сами себи противрече и противузаконовљавају, јер су људи подложни погрешкама; а дух божји, вечна истина, безгрешни и савршени, никад ни у чему нити може нити хоће себи противречити ни противузаконовљавати, нити у чем погрешити. Зато, дакле, ако су свети оци у чем год против науке апостола Павла поступили, нека ми опросте, они су могли као људи у том погрешити, против јавне духа светога науке, кроз апостола Павла предате, мудрујући и установљавајући. Бог ми је сведок, који ће ме по мојој савести судити, да не говорим ни из злобе ни из пристрашћа, но из правога здравога разума и из љубави к божјој истини.

Али је било много светих отаца? Ништа то не чини. Да их је хиљаду пута толико било, да се сав свет сложи, да анђео с неба дође и да учи што против апостолске науке, не ваља примити ни веровати. Ово не велим ја, него сами дух свети из уста апостола Павла. „Немојте сваком духу веровати, но искушавајте је ли од бога” – учи нас исти онај који је из прсију спаситељевих мудрост почерпао, Јован Богослов. Како ћемо их, дакле, искушавати? Ево како. Ваља одбацити сваки детињски страх и по правому и здравому разуму расудити – оно што се учи, је ли могуће? Ако није могуће, није од бога; бог је праведан, никад не заповеда оно што се не може. Је ли сагласно првој науци светога духа? И ако није, није од бога; бог своју вољу никад не мења. Оно што се учи, је ли полезно? И ако није, није од бога, бог је милостив и човекољубац, ништа не заповеда што није људима на велико добро и ползу. Но, веле нам, ваља веровати слепо. Чудновато захтевање! Бог ми је дао очи телесне да с њима гледам и видим, и душевне, разум, да с њим судим и расуђујем. Христос је дошао и апостоле по свету разаслао, да свет од слепоће избаве, а не у слепоћу да доведу. Зашто, дакле, да слепо верујем? „Ја сам светлост света“, говори Спаситељ, „ко за мном ходи, неће се наћи у тами”. Свака правда и истина свет љуби и свет иште. Из овога свега, ко хоће може добро познати да часни и свети брак архијереја не може никад довека забрањен бити и да мирски свештеници, у часном браку живећи, чеда рађајући и дом свој управљајући, могу архијереји и архиепископи бити. Ово говорећи, не противим се да и нежењени могу на ова достојанства доћи, ако су врли и достојни”.

Доситеј Обрадовић
Слава и хвала Доситеју Обрадовићу што је сачувао од нестанка ову мудру беседу.

Јања Кулунџија: „Господине, ако то чују наши грчки архијереји да мударствујеш, хоће те проклети.”

Епископ Георгије: „Неће, Јањо мој, они који су паметни и који правду љубе; ако ли за ово мудровање прокуну мене, морају проклети и апостола Павла. А веруј ти мени да сам ја познавао многе грчке архијереје који правду љубе и који другојачије почињу мислити. Истина да се находи и таких који, колико више друге проклињу, толико им се чини да су бољи хришћани и ревнитељи и играју се с анатемама као деца с лешницима. Но, док мене моја савест не кори, ја се никога не бојим. Боље би много било да нису никад били тако богати с анатемама. Христос нам заповеда да ми никога не проклињемо, но и непријатеље наше и оне који нас проклињу да благосиљамо. Бог праведни и милостиви саздао је човека слободна; дао му ум и разум да га у свако време воде и просвећују. Стари су мислили за себе, а ми ваља да мислимо за нас; нисмо ни ми од пања отесани. Људи смо словесни, умом и разумом од бога обдарени, а притом имамо у рукама еванђелије Христово и апостолске науке. Што је, дакле, потреба да нас други за нос вуку? Нити је право, ни поштено. Но, о том, засад, доста. Упамтите ви моју реч. Мало ће времена проћи да ће српски архијереји јести месо, како год и грчки једу, и нико се томе неће чудити ни саблажњивати. Шта је год обичај увео, то ће обичај и истребити.“

Негдер дођемо сад ка калуђерима; само, пре него почнемо о овој материји беседити, ово назначите. Човеку, кад се што у ноћи привиди, шта је потреба да чини? Да се нимало не плаши, но да слободно приступи к оном шта му се привиди, пак ће намах познати да оно што му се привидило или је сен или пањ, или каква год ствар од које нимало нема узрока страшити се. На исти начин, о чем год мислимо расуђивати, не ваља се нимало страшити, него сваку сујеверицу одбацити, слободно приступити с богоданим разумом изблизу и са свих страна гледати и познати. Србљи или изговарају “калуђер”, или, као неки други “калађур”; не знаду шта раде, нити изговарају како ваља. Ово је грчка реч и ко хоће управ да је изговори, ваља да рекне „калогерос“, а то ће рећи – добар старац; а монах, илити управ монахос, значи – сам илити самац. По самом имену види се шта је; човек који се одрекао свега света и шта је год у свету, који ни за што друго нити мисли нити се стара осим да спасе душу своју. Сам, самац и саможивац у целом животу своме ваља да остане и нипошто да се не да видити у свету, у граду нити у селу. Не старајући се ни за ког жива, не ваља ником живу да је на теготу. Трудом својих руку ваља да се храни; а хране му само толико ваља колико да је једва жив, јербо је њему потреба за осушити све човечје страсти, осушити сасвим тело своје. Осим једне саме хаљине за покрити телесну наготу, ништа друго не ваља да има. Одрекао се не само света и шта је год у свету, него и самога себе; без куће и без кућишта, без ватре и без огњишта, као птица усамљена у гори живот ваља да проведе. А од жене ваља да се чува као од живе ватре, и да бежи од ње док је год жив, без сваког обзира; име ни хаљина женска да му никад на памет не дође. Ево, каква жестока правила они сами на себе налажу; и овако су први монаси по египатским и по либијским живили пустињама. С временом, кад су постала царства хришћанска, видећи поглавари, колико мирски толико и црковни, да мноштво ових самаца, живећи сваки о својој глави, не чине никакво добро, но смутње, буне и кавге, стерали су их у манастире и убедили да и они између себе у општеству живе и да морају бити подложни једном игуману или архимандриту. Различни цари и поглавари, мислећи да у томе некакву задужбину чине, саздали су им с великим трошком велике манастире, дали су им испочетка њиве и винограде, а потом села и људе да им работају. У овом зидању и обогаћавању манастира цари и краљи један за другим су се надметали ко ће лепше сазидати и више дати, тако да ови самци и сиромаси нашли су се с временом у толиком изобилију и богатству да цари и краљи у потреби помоћ су од њих искали. Ево, дакле, моја децо, што чини мало помало обичај.

Ови, дакле, самци, у прво време толико сиромаси, кад су постали силни и богати, не имајући никаква посла, почели су свакојако живити. С временом находили су се мудри цари, колико у Цариграду, толико и у другим царствима, који, видећи да су ови добри старци сасвим изишли из својих предела и почели против свога звања и дужности живити, хтели су их на бољи пут метнути; но, находили су се с њима у невољи. Ко је читао руску историју, могао је познати колику је бригу имао премудри и велики цар Петар за умалити у свом царству мноштво манастира и самаца; узео им је сва села и имања, и оне које је био принуђен за време оставити, метнуо је у бољи поредак, у потчињење и под регулу. И за не продужавати одвећ беседу шта су у прво време били монаси, шта су временом постали, шта ли би ваљало да су, могли сте лако познати. А шта су данас у наше време, није потреба говорити. Сви видимо. Ето, видите оца Н. из манастира Н. из Фрушке Горе, који је од првих и најимућнијих манастира у Срему. Његов игуман послао га је к мени и пише ми, молећи ме, да му допустим просити милостињу по Банату, заклињући се да другда нема за што купити соли; јавља ми да зида једну качару и моли ме саборно да ја будем качари ктитор, јер им стоје бурад и каце напољу.

Тако ми Христа спаситеља, срамота целог српског рода! Људи здрави, читави, ни слепи, ни хроми, ни сакати, имајући прекрасне поседе с којима би многе фамилије изобилно могле живити, данак цару плаћајући, дечицу своју хранећи и убогим помажући. Калуђери сами без прошње не могу живити; како је калуђер, мора бити просјак. Обарају, зидају, праве, поправљају; за све то ваља да просе. Та и други људи зидају и праве, али не просе. А од кога ће просити? Од родитеља, обремењених фамилијама; од удовице која се стара како ће кћери своје удомити! А ко проси? Монах, самац, који се свега у свету одрекао и нема ни за што друго старати се осим за сами свој трбух. Ко проси? Човек Србин! Себе тако похудити и бедним просјаком учинити! Покор и срамота српском имену! Барем нек се одрече овог поштеног имена, нек се како другојачије зове и нека не срамоти род свој.

Сад сами по души пред праведним судијом богом, који ће нас све судити, расудите, не би ли боље било да таких калуђера нема на свету? Не би ли боље било на манастирске поседе фамилије населити, а манастире у школе, у болнице и у васпиталишта сироте народне деце преобратити? О, свемогући боже, дајући цареве свету, подај им и дух Петра Великога! „Познајте дрво од плода његова, – говори свето еванђелије – “неплодно дрво сече се и на ватру меће”. Но, народ из своје простоте мисли, ако нестане међу њима калуђера, нестаће вере и закона. Што веле? Моле се богу за нас. Е, моја браћо, тешко оном ко хоће да се за њега други богу моли! Да за тебе други једе и спава, ниси рад; а оно што ти је најполезније и најпоребније, хоћеш да други за те ради. Мој хришћанине, да ти знаш како је твоја у две-три речи молитва богу слатка и благопријатна, кад ти поштено и праведно живиш и са знојем лица твога храниш чеда твоја! Колико ли је богоугодна кратка молитва вернога солдата који иде за отечество своје и за цара свога крв своју пролити! О, света и богољубљена молитва добродетељне матере која једно чедо своје доји, а другом јести даје и у школу га оправља! Но, ваља трпити док народ тако хоће.”

Архимандрит бездински: „По Вашем говорењу, господине, ваљало би колико данас истребити све калуђере?”

Епископ Георгије: „По мојем говорењу? Е мој брате, сами сте се давно и давно истребили, нити сте чекали мога говорења.”

Архимандрит бездински: „Како, преосвештени господине? Не разумем што с тим мислите.”

Епископ Георгије: „Кажи ми по души, архимандрите, може ли један човек лекар бити само зашто се називље лекар, а лекарства никад није научио, нити зна шта је?”

Архимандрит бездински: „Никако!”

Епископ Георгије: „Нити би ти себе дао болесна у руке таквом лекару?”

Архимандрит бездински: „С опроштењем, господине, ни коња мога не бих ја дао таком лекару, некамоли тело моје.”

Епископ Георгије: „А кад купиш какву лепу и скупу материју за направити хаљине, би ли је дао једном кројачу који се само зове кројач и држи у рукама велики аршин и маказе, а не зна ни кројити ни шити?”

Архимандрит бездински: „Такога бих ја кројача с његовим истим аршином по леђима.”

Епископ Георгије: „Дакле, лекар који се само зове лекар, а не зна лечити, и кројач који се само нариче кројач, нити зна кројења, они нису то што се називљу?”

Архимандрит бездински: „Нипошто!”

Епископ Георгије: „Кад би те поставили судијом, шта би ти по твојој савести таким људима судио?”

Архимандрит бездински: „За њихова лажна имена бих их казнио и дао бих им крепку заповед под жестоким наказањем, да се нипошто не усуде у будуће називати то што нису”.

Епископ Георгије: „Видиш ли, архимандрите, како право судиш кад хоћеш; и тако свак човек, имајући здрав разум, ако хоће, може право судити; ако ли неће, криво и неправедно чини; свет разума и расуђења, којега му је бог дао, гасећи и највећи божји дар под ноге газећи. Калуђер, дакле, који само камилавку носи и црне хаљине, и само се нариче калуђер и самац, који се само устима и словом одрекао света, а делом више тражи свет и светске ствари него мирски људи, и што је још најгоре, неправедно иште и тражи туђ труд, зној и муку без сваке срамоте желећи и иштући. Ја те не питам је ли он монах, ни је ли он добри старац, него је ли достојан поштеним човеком називати се? Памтиш ли јоште шта си одсудио лекару и кројачу? Можеш ли сад разумети шта ја мислим говорећи да су се сами калуђери давно и предавно истребили.”

Архимандрит бездински: „Господине, на моју душу, имате право; божја истина из ваших уста беседи. Камо среће да сви архијереји тако мисле! Ја бих се намах оженио.

Епископ Георгије: „Тако, тако, мој архимандрите, и ја бих те саветовао, јер каква си ти тела и памети, ако желиш добра својој души, или ваља да се ожениш или да се даш ушкопити. Иначе, није фајде од тебе; тебе бог није за девство ни за калуђерство створио.

Архимандрит, чујући реч да се дâ ушкопити, згрози се и затресе, као да га грозница спопадне, па одговори крстећи се: „Бог са мном, господине! Волио бих да ми се уши одрежу, него да ме ушкопе.”

На ове речи архимандритове, које је с таким смешним намргођеним и као уплашеним изгледом изрекао, учини се један општенародни смех. Господари, госпође, лакеј, слуге – све се то поче једним грлом смијати; а што је још најсмешније било, Јања Грк, седећи баш до Маленице, у исто време почео био пити; имајући пуна уста вина и не могући од смеја уздржати се, окрене се у покушају да не попрска астал, пак ти прсне са свим вином из уста на Маленицу и свега ти га по устма, по очима, по образу и по хаљина попрска. Дајем мислити какав се ту калабалук, вика и смех учинио. Маленица псује и ружи Јању, говорећи, који му враг рече баш у време такога смеха пити! Јања, са своје стране, испричава се и правда, одговарајући да је он почео био пре смејања пити, које није могао предвидити; а добром епископу сузе су текле од тешког смејања.

У овом смеху, инату и правдању прошло је позадуго. Разговор је био које о чем, а највише архимандрита су били на смех узели како се је био од самог имена шкопљења препао. Маленица, пошто се умије, отаре и од кавге и вике утоли, предузме реч, говорећи: „С моје стране нека би било јошт толико калуђера колико их је, само да не ишту и не просјаче; али нас с тим срамоте и лепо су већ додијали, да би човек волио видити Татарина него калуђера!

Архимандрит бездински: „Мучи, бога ти, господару Маленица, јер од тебе ће залуд искати. Не из Јерусалима и из Свете Горе, него с неба да дође калуђер, ти му не би дао пребијену грешљику ни сломљена новца.”

Маленица: „И не бих, не бој се, не бих! Камо срећа да сви чине као ја! Не би се никад увео био таки обичај да су сви калуђери просјаци! Добро си учинио што си напоменуо Светогорце! То су ти највећи разбојници света; неки од њих имају по четрдесет и по више кеса, па све иду те просе на намастир, а своје новце (које се не сраме звати своје) не даду у намастир, него на интерес, да им се плоде. Остаре и огрбаве просећи, нити им је кад могуће од прошње одустати. На моју грешну душу, као да су нас од бога узели под аренду; глобе и деру вилајет ни крив ни дужан. Пак шта веле? „Турцима дајемо.” Пропали и ви и Турци, бог дао и сви свеци! И колено вам се затрло! Нас је бог избавио од Турака, а калуђери нас лепо наочигледце под љутим турским харачем држе и не даду ода’нути. Једва се један сметне с врата, ал’ ето ти двојица трче да узјашу! Бог их знао откуд изничу и произлазе; ваља да се и они, зар, негде плоде. Лете један за другим као гаврани, пак све истражују гди је ко умро; ни на оном свету душа човекова од њих с миром не може остати. Ваља да од њих паспорт узме ако мисли пред бога изићи; пак да се хоће један, нека би и то, но није доста ни стотина. Кажу за некаква митарства, по ваздуху, три велика, а тридесет мала; да је и њих толико, млого би их било, ал’ опет би се ко надао да ће се кадгод ослободити; но њима нема ни краја ни конца. Парусије, саландари, проскомидије и другојача којекаква имена, измишљена за глобити живе и мртве, то су ти твоји Јерусалимци и Светогорци; будак њима ваља и мотика, нека раде ка и други људи. Пак ми није чудо других народа, него се чудим српском сину кано може себе тако похудити и без сваке невоље просјаком учинити! Али, право веле, кад се човек покалуђери, одрече се свога рода.

Сиромах архимандрит нашао се био у беди с Маленицом не знајући шта ће му одговорити, ни како ће га с врата сметнути. Владика, видећи га сасвим забуњена, дође му на помоћ.

Епископ Георгије: „Доста већ, Маленица кукавче! Ала си, брате, као олуја; тешко оном кога ти окупиш и запопаднеш! Лашње би ко од гладна медведа утекао него од тебе! А да право речемо, нису свему ни калуђери криви, него зао обичај који се увео. Људи су сами, како сам више рекао, почели у манастире давати, препоручујући се монасима на њихове молитве, док су се и они навикли узимати и молитве своје продавати; што ко има, оно и продаје.”

Маленица: „Пак докле ће тај обичај дурати, господине?”

Епископ Георгије: „Догод је воља људи и народа, који да не дају и на се не намамљују, одустали би се и калуђери прошње и узимања; а док се год нађе ко ће давати, наћи ће се и ко ће узимати. Дакле, како видиш, од народа све зависи.”

Маленица: “Све је то ваш изговор, господине. Народ, народ! Ко ће народ сложити? Шта ли зна прости народ? Вас је народ изабрао за своје пастире; ако ви познајете да калуђери нису од потребе, учините с њима како је архимандрит одсудио лекару и кројачу; народ у том нема никаква посла.”

Епископ Георгије: „Није тако, мој Маленица, није! Не ваља тако с народом мислити, јер је народа млого, а нас је мало. Народ ваља саветовати и учити, а не срдити; силом се с њим ништа не може учинити. Народ је кротак и покоран; крв ће своју до потребе за своје старије пролити. А старији ваља да се врло старају да му никакве неправде не творе, и неке народне слабости и обичаје, ако нису врло штетни општеству, ваља да презиру и трпе. Ако ли кад намисле што на ползу општества учинити, какве новине уводећи, а старе обичаје уништавајући, ваља да добро народу даду да позна да је то његова права полза и да се с њим добро мисли. Свемогућ је један владетељ у свом народу кад народ савршено позна добро намерење свога владетеља. Стари обичаји народа имаду силу вере и закона и како ко почне у њихове обичаје дирати, чини му се да му у веру и закон дира; мисли да му се неправда и сила чини, па се противи и буни. Много га је и мучно га је сложити, како си сам рекао. Зато ваља с њим тихо поступати; дати му да разуме и да чисто позна шта му је полезно, шта ли није. Познаће једанпут, познати, ако и касно. Само је времену бог дао да све открије и истину да покаже. Ко с навалицом ради да све уједанпут учини, многократ поквари. Оно што се не може сасвим изменити, ваља поправљати и побољшавати. Кад једанпут народ рекне, нашто су калуђери? Што ће нам? Ту ти је с њима; а догод их народ хоће, ваља их трпити. Што ми можемо, ово је; мирске свештенике у манастире силом не гонити; не допуштати нипошто да се млади људи калуђере. Мало ће се ко после двадесет година покалуђерити, кад себе позна, а навластито кад сазна шта је монах, шта ли се од њега изискује. Они који су се у овому чину нашли ваља да добро гледају, јер ће одговор богу дати, да не примају у свој чин оне који ту траже прибежиште лености и спавања. Ко жели монахом постати, ваља да је савршена узраста, поштена и непорочна житија, или да је науци сасвим предат, или какав занат полезан да зна и да је вредан не само себе сама препитавати, но и другима помоћи. „Ове моје руке“, говори сосуд изабрани, „делале су не само за моје прехрањивање, него и за оне који су са мном били.” На овај начин имаћемо мање монаха; но што их буде, биће на ползу општеству, на основање братије своје и заслужиће част и љубав народа свога.” При концу и ово је била доброга архијереја реч: „Чеда моја, немојте помислити да ја из какве мрзости к монахом ово говорим; ја на зле обичаје мрзим и рад бих да се не само из народа, колико је могуће, него и из саме цркве и олтара истребљују.”

Како је мени било, овога правдољубива и чистосрдачна архијереја слушајући, исказати не могу. Стао сам био, с једне стране, како га могу добро гледати и како нећу другима у служењу сметати. Не знам, или ми је било милије гледати га или слушати. Био је одвећ благообразан и красноличан човек. Његово говорење било је сасвим подобно мудровању срца његова, просто, непритворно, једним словом, душа, срце и говорење право српско. Желио сам да се тај дан хоће како продужити. Колико сам га више гледао и слушао, толико више сам се услађивао. Но, по савршењу овога разговора, будући се и дан к ноћи склонио, устао је, учинио обично благодарење, захвалио господару и госпођи на части, и, давши свима отечески благослов, изишао је. У излажењу, тихо осмијавајући се, говорио је архимандриту: „Ходи са мном, кукавче, да те не запопадне опет гди Маленица.“ За свима изишао сам најпосле, па сам га пратио очима док год није ушао у свој двор.

Из књиге Живот и прикљученија Доситеја Обрадовића

Савремено издање приредио Дамјан Павлица

књиге браћо
„Књиге браћо, књиге, а не звона и прапорци“, мисао Доситеја Обрадовића и графит у Београду који су прежврљали самозвани „антиантифашисти“.
Advertisements

Jedno mišljenje na „Беседа мудрог епископа Георгија

Ostavi komentar

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s