Класна борба у Душановом Законику

Пише: Дамјан Павлица

До сада су сви гледали на Душаново царство из перспективе властеле и владара. Покушаћи да бацим поглед на средњовековну Србију из перспективе српског сељака, себра.

Себри су били српски народ у правом смислу речи. Себри су 99 посто потлаченог становништва. Сви смо ми себри. Према потлаченом становништву, Душанов законик је примењивао веома бруталне и ригорозне мере.

О НЕСЛОБОДИ ВЕРЕ

У средњовековној Србији је живео значајан број људи који, упркос прогонима и телесним казнама, нису прихватали владајуће догме наметане од Ромејског царства. Видимо да су тзв. „полуверци“ и „јеретици“ живели по селима, женили се, и да је било људи који су их штитили, ризикујући сурове казне.

Poluverci

Члан 9.
И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у хришћанство, а ако се не крсти, да му се узме жена и деца и да им се даде део куће, а он да се изагна.

Члан 10.
И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.

Душанов законик, углавном преузет из Византије, строго је кажњавао ове људе. Он блаже кажњава полуверце него јеретике, који се отворено противе цркви. Још увек се не зна ко су били полуверци.

О МИТУ И КОРУПЦИЈИ У ЦРКВИ

Изгледа да је подмићивање било велики проблем у православној цркви, обзиром на експлицитно набрајање црквених функција које су постављане митом.

mito-korupcija

Члан 13.
И митрополити, и епископи, и игумани да се не постављају митом. И од сад ко се нађе поставивши митом митрополита, или епископа, или игумана, да је проклет он и онај који га је поставио.

Једна од битних обавеза цркве била је да храни убоге, у функцији социјалног мира. Изгледа да црквене старешине често нису давале храну, чим постоји посебна одредба која то кажњава.

o-ubogima

Члан 28.
И по свима црквама да се хране убоги, како је уписано од ктитора, а ко их од митрополита, или од епископа, или од игумана не усхрани, да се одлучи од чина.

Насупрот бруталним казнама телесним сакаћењем за преступе работника и сељака, за корумпиране црквене функционере казна је била знатно блажа.

О ПРИНУДНОМ СЛАЊУ У МАНАСТИР

Душанов законик садржи низ мера о принудном слању монаха у манастир, те забрани монашког напуштања манастира, под претњом затвора и преваспитавања.

monasi-moraju-u-manastir

Члан 17.
И калуђери и калуђерице, који се пострижу, а живе у својим кућама, да се изагнају и да живе по манастирима.

монах

Члан 19.
И калуђер који збаци ризе, да се држи у тамници; докле се обрати опет у послушност, и да се преваспита.

monasi-beze

Члан 29.
И калуђери да не живе изван манастира.

Члан 196.
И без благослова епископа да се не пострижу ни људи ни жене. Свакоме човеку закон црквени.

Изгледа да су манастирске ћелије стварно биле ћелије. Такође, дивље монаштво је очигледно било огроман проблем; посвећено му је више чланова Законика. Шта би неког нагнало да буде монах у кући, или да не иде у манастир? Да видимо… Манастири су поседовали читава околна села, заједно са људима, који су радили за њих. Можда „дивљи монаси“ нису хтели да буду део тога?

О ЗАБРАНИ СРПСКИХ ОБИЧАЈА

paganska-sahrana

Срби пагани су традиционално спаљивали своје мртве. Обичај спаљивања покојника задржао се вековима након покрштавања. Свечаном обреду спаљивања често су, поред сељана, присуствовали и свештеници. Но, овај древни обичај се није уклапао у глобалне законе, које је диктирало Ромејско царство. Покојнике у Србији су почели силом сахрањивати. Ближњи би их откопавали и спаљивали, како би ослободили душу покојника да оде на небо. Прихватајући ромејско законодавство, Душан је овај стари српски обичај забранио.

o-grobljima

Члан 20.
И људи, које с врачањем узимају из гробова, те их спаљују; село које то учини, да плати вражду; ако ли буде поп на то дошао, да му се узме попство.

О ЗАШТИТИ ВЕЛЕПОСЕДНИКА

Својина крупних велепоседника је у средњем веку, као и данас, била неприкосновена.

o-svojini

Члан 43.
И да није вољан господин цар, или краљ, или госпођа царица никоме узети баштину силом, или купити, или заменити, осим ако ко сам пожели.

О РОБОВИМА У СРБИЈИ

zemljoradnik-freska

Робови у средњовековној Србији су били вечна својина властеле. И деца робова су били својина властеле. Њихови господари су их могли ослободили, само их нису могли давати у мираз.

robovi-u-bastinu-vecnu

Члан 44.
И робове што има властела, да су им у баштину, и њихова деца у баштину вечну, и роб у прћију да се не даје никада.

46. О робовима:
И досад робове, што имају властела, да су им у баштину, само што ће властелин опростити, или жена му, или његов син, то да је слободно, а ништа друго.

Сво становништво је могло у невољи потражити правду на царевом двору. Робови су од тога били изузети.

osim-roba

Члан 72.
И ко невољан дође на двор царев, да се свакоме учини правда, осим роба властеоскога.

О УЗИМАЊУ ВЛАСТЕЛИНКЕ СИЛОМ

vavedenje-bogorodice

Овај члан остаје донекле нејасан, јер не знамо је ли узимање девојке силом било отмица или силовање.

Члан 53.
Ако који властелин узме властелинку силом, да му се обе руке одсеку и нос одреже; ако ли себар узме силом властелинку, да се обеси; ако ли своју другу узме силом, да му се обе руке одсеку и нос одреже.

Ово је једна од ретких одредби Душановог законика која жестоко кажњава властелу, али опет постоји класна разлика. Моћнику за узимање сиромашне девојке силом није прописана никаква казна! Очигледно је властелин могао ујахати у село и узети силом девојку коју хоће.

О КАЖЊАВАЊУ ВЛАСТЕЛИНКЕ

Законик је одсецањем руку и носа кажњавао блудничење властелинке са њеним слугом. С друге стране, за блудничење властелина са његовим слушкињама није била прописана казна.

Члан 54.
Ако властелинка учини блуд са својим човеком (слугом), да им се обома руке отсеку и нос сареже.

О ПРИНУДНОМ РАДУ СЕЉАКА

rodjenje-hristovo-detalj

Меропси су били неслободни српски сељаци у средњем веку. Сељак није смео да напусти земљу феудалног господара, коју је принудно обрађивао.

Члан 68.
Меропсима закон по свој земљи: У недељи да работају два дана пронијару. И да му дају годишње перперу цареву. И заманицом да му косе сена дан један. И виноград дан један. А ко нема винограда, а они да му работају ине работе један дан. И што уработа меропах то све да преда. А друго мимо закона ништа да му се не узме.

Уместо било каквог коментара, најбоље прочитати песму Десанке Максимовић О Меропаху:

Меропах да ради у недељи два дана
пронијару,
један да коси
од јутра рана,
један да у винограду копа;
један по жези, уза летњу јару,
да камење носи
на друм цару;
један да на жрвњу меље манастиру;
један да поправља властелину слеме,
један да му спрема за сетву семе;
а што остане у недељи дана
да ради за себе сама.

О ПРАВУ СЕЉАКА ДА ПАРНИЧЕ

dusan-i-bednici

Након што су принудне работе сељака редом побројане, Законик даје право зависном сељаку да тужи свог господара, уколико би му узео нешто преко тога (‘де ћеш више!) или му учинио нешто незаконито.

Члан 139.
Меропсима у земљи царства ми, да није властан ниједан господар ишта против закона, осим што је царство ми записало у законику, то да му работа и даје. Аколи му учини што незаконито, заповеда царство ми, да је властан сваки меропах парничити се са својим господарем, или с царством ми, или с госпођом царицом, или с црквом, или с властелом царства ми, или с ким било. Да га није властан ко задржати од суда царства ми, да му судије суде по правди, а ако меропах добије парницу против господара, да му зајемчи судија царства ми, да плати господар меропху све на рок, и потом да није властан онај господар учинити зло меропху.

Немамо никакву статистику о томе да ли је икад иједан сељак тужио или евентуално добио свог господара на суду.

О ЗАБРАНИ ОКУПЉАЊА

Зборови себара су били вид самоуправе, непосредне народне власти. По правилу, они су договарали само о локалним питањима, али су у ванредним ситуацијама себи присвајали право за одлучивање о ширим питањима, ван њихове надлежности. За народне зборове Душанов законик предвиђа казну сечењем ушију присутнима.

zabrana-okupljanja

Члан 69.
Сабора себара да не буде; ко ли се нађе као саборник, да му се уши одрежу, и да се осмуде предводници.

Потлаченом српском народу је било забрањено окупљање, у новом Ромејском царству које је цар Душан кренуо да ствара.

О ВЕРБАЛНОМ ДЕЛИКТУ

stecak-stolac

Душанов законик кажњава „бабунску реч“, али наука до данас није установила шта је то. Бабунска реч је очигледно била бунтовнички говор који власт није толерисала.

Члан 85.
И ко рекне бабунску реч, ако буде властелин, да плати сто перпера, аколи буде себар да плати дванаест перпера и да се бије штаповима.

Овде је поново на делу неједнакост пред законом – за богаташе је прописана само новчана казна, а са сиротињу новчана и батинање.

О МЕЂУСОБНОМ ПСОВАЊУ ВЛАСТЕЛЕ И СЕБАРА

У Душановом царству нисте могли никог некажњено опсовати. Наравно, телесне казне су биле намењене са сиротињу, а само новчане за богаташе.

o-psovanju-sebra

Члан 55.
И ако себар опсује властелина, да плати сто перпера и да се осмуди; ако ли властелин или властеличић опсује себра, да плати сто перпера.

Дакле, ако сељак опсује газду мора да плати казну и да му опрже косу и браду, ако газда опсује сељака, само плати. Битно је напоменути да су сви плаћали држави, а не опсованом. Даље, постоји класна разлика и међу земљопоседницима.

vlastelin-i-vlastelincic

Члан 50.
Властелин, који опсује и осрамоти властеличића, да плати сто перпера; а властеличић, ако опсује властелина, да плати сто перпера и да се бије штапима.

Ако велики газда опсује малог газду, мора само да плати. Ако мали газда опсује великог, да плати и да га бију штаповима.

О МЕЂУСОБНОМ УБИЈАЊУ ВЛАСТЕЛЕ И СЕБАРА

Из наредних чланова видимо да је у феудалној Србији било безочног тлачења и отпора, да је властела убијала убијала себре, али и да су себри убијали властелу.

o-ubistvu

Члан 94.
Ако убије властелин себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати тисућу перпера, аколи себар властелина убије, да му се обе руке отсеку и да плати триста перпера.

И овде је, као и другде у Душановом Законику, на делу страшна неједнакост пред законом. Власник који убије работника извлачио се само са новчаном казном. С друге стране, работнику који убије власника одсецали су обе руке, и плаћао је новчану казну. У којој ситуацији би српски сељак, домаћин убио феудалца? То су морале бити граничне ситуације, нпр. када властелин силом узима његову ћерку, или када покушава да му у време глади одузме цео принос.

О МЕЂУСОБНОМ ЧУПАЊУ ВЛАСТЕЛЕ И СЕБАРА

Ово је још један од многих примера неједнакости пред Душановим законом, између богатих власника и потлачених српских сељака. Ако сељак почупа браду земљопоседнику секу му обе руке, и остаје неспособан за живот и издржавање породице. Ако сељак почупа браду другом сељаку, плаћа новчану казну. А ако земљопоседник почупа браду сељаку, ником ништа.

Члан 97.
Ко се нађе да је почупао браду властелину, или угледну човеку, да се тому обе руке отсеку.

Члан 98.
И ако се почупају два себра, да је мехоскубина шест перпера.

О ПАЉЕЊУ ЖИТА

seljak-zapalio-zito

Слично као у условима рата и окупације, када устаници пале жито да не би доспело у руке непријатељу, палили су српски сељаци њихово жито, отето од властелина.

Члан 99.
Ко се нађе да је сажегао кућу, или гумно, или сламу, или сено, да то село да запаљивача, ако ли га неће дати, да плати оно село што би запаљивач платио.

Слично као савремени окупациони прописи, Душанов законик је прописивао кривичну одговорност за цело село уколико не преда починиоца. Уколико га преда, кривац био био спаљен на ломачи.

О ПРОТЕРИВАЊУ СУДИЈЕ

bogomili-proteruju-nauma

О томе како су српски сељаци доживљавали Душанову власт и закон, најбоље сведочи ова одредба. Очигледно је долазило до случајева да сељаци протерају царског судију, након чега би, упадом царских плаћеника, цело село било расељено, а сва имовина заплењена.

Члан 111.
Ко се нађе да је осрамотио судију, ако буде властелин, да му се све узме, ако ли село, да се распе и оплени.

Властела је, као и увек, за исто кривично дело пролазила са лакшом казном (одузимање имовине без расељавања).

О БЕЖАЊУ ЗАТВОРЕНИКА

Ово је једна великодушна одредба. Ако неки човек (обичан човек, потлачени, из народа) успе да побегне из тамнице локалног господара, имао је право азила на царском двору.

bezanje-zatvorenika

Члан 112.
Који човек утече из тамнице, с чим приђе на двор царства ми, био човек царства ми, или црквени, или властеоски, с тим да је слободан; ако је утекао, оно што је оставио, то да има онај коме је утекао.

Ово, наравно, није важило за робове. Они нису називани људима, већ отроцима, децом. Међутим, можемо основано сумњати да је уставом проглашено право азила свим људима, као и данас, у пракси често ускраћивано.

О БЕЖАЊУ СЕЉАКА

pastiri-freska

За разлику од затвореника, сељак није смео побећи од господара, чију је земљу принудно обрађивао. Земљорадници који побегну, па буду ухваћени, кажњавани су тако што им се коса спали а нос распори.

Члан 201.
Меропах, ако побегне куда од свога господара у другу земљу, или цареву, где га нађе господар његов, да га осмуди и нос распори, и ујемчи да је опет његов, а друго ништа да му не узме.

Закон такође кажњава власнике имања, и градове, за примање одбеглих кметова.

Члан 140.
Наређује Царство ми: Нико ничијега човека да не прима, ни Царство ми, ни Госпођа царица, ни црква, ни властелин, нити било који други човек, да не прими ничијега човека без писма Царства ми. Да се казни, ма ко то био, као и издајник.

Члан 141.
Такођер и тргови и кнезови, и по градовима, чијега човека приме, истим начином да се казне и издаду.

Све ово показује да су сељаци често покушавали да промене свој тежак и непроменљив друштвени положај, стечен рођењем, бегом код блажег господара или неког јатака.

О СТРАНИМ ТРГОВЦИМА

Страни трговци су, за разлику од домаћег становништва, били заштићени као бели медведи.

o-trgovcima

Члан 118.
Трговцима, који иду по царевој земљи, да није вољан никоји властелин, или који било човек силом сметати, или одузети робу, а динаре силом наметнути; ко ли се нађе силом растоваривши, или разваливши, да плати петсто перпера.

Члан 120.
Цариник царев да није властан сметати или задржати трговца, да му коју робу прода у бесцење; слободно да пролази сваки по свим трговима и по вољи да се креће са својом робом.

Видимо да су страни трговци, за разлику од српских сељака, имали слободу кретања. Такође видимо да су их нападале разне локалне кабадахије и пљачкали их државни цариници.

О РАЗБОЈНИЦИМА

konjanici-freska

Ово је један веома занимљив члан закона, који на први поглед изгледа уперен против лопова и разбојника.

Члан 145.
Заповеда царство ми: По свима земљама, и по градовима, и по жупама и по крајиштима лопова и разбојника да није ни у чијем пределу. И овим начином да се укине крађа и разбојништво. У којем се селу нађе лопов или разбојник, то село да се распе, а разбојник да се стрмоглав обеси, а лопов да се ослепи, а господар села тога да се доведе свезан царству ми, да плаћа све што је учинио разбојник или лопов од почетка, и опет да се казни као лопов и разбојник.

Међутим, видимо да није уперен против пљачкаша у редовима властеле, већ искључиво против „разбојника“ који имају упориште у селима. Знамо да је у разним законодавствима „разбојник“ синоним за хајдука, одметника па чак и устаника. И прописана казна за „разбојника“, вешање, често је ванредна мера против побуне. Овде се очигледно не ради о обичним „лоповима и разбојницима“ јер се примењују драстичне мере расељавања читавих села. Колективно кажњавање указује на отпор села или солидарност са одметницима.

Овај члан треба посматрати у светлу Робина Худа.

О ВЛАДАВИНИ ЗАКОНА

Члан 172. је дефинитивно најпознатији и најцитиранији члан Душановог законика.

sudije-da-sude-po-zakonu

Члан 172.
Све судије да суде по законику право како пише у законику, а да не суде по страху од царства ми.

Нажалост, по свом садржају и последицама, овај члан је класична демагогија. Замислимо да било који аутократа наложи судијама да не суде по страху од њега него по закону који је он донео? Они му се, у сваком случају, подвргавају из сраха.

Душан ово није измислио. Ово је стара одредба римског права, из новела цара Јустинијана. Постојала је и казна за судију од 10 фунти злата ако подлегне притиску цара. У каснијим ромејским прописима судије су позване да казне и самог цара, ако учини неправду. Цар Душан не иде толико далеко. Он је преузео популарну одредбу али је избацио казну, тако да она остаје чисто декоративна.

aplauz-bogorodica-perivlepta-ohrid

ЗАКЉУЧАК

Из овог кратког прегледа можемо видети да је основна карактеристика Душановог законика изразита неједнакост пред законом. Душанов законик изгледа као закон ванредног стања у корист горњих класа. Забрана окупљања, међусобни обрачуни, одметници, бекства земљорадника, паљење жита, принудно слање у институције, невиђено строге казне према потчињеном становништву.

Овај законик није био на снази ни пар година, али нам је оставио драгоцену слику живота наших предака у том периоду.

Advertisements

5 mišljenja na „Класна борба у Душановом Законику

  1. Одличан текст!

    Зато и учимо историју тек од Немањића који су спроводили грчкоромејско византијску политику наметајући своју верзију хришћанства, прогонивши древне православце, Сербе, који су се држали старих обичаја у складу са душом србског народа. Они су спаљивали све списе и зато данас знамо мало тога о времену пре Немаћића и о знању древног Православља ‘- име које је преузело ортодоксно (правоверно) хришћанство у Словена.

  2. „U Dušanovo doba srednjovekovna Srbija već je uveliko bila na zalasku. Dušanov Zakonik panični je odraz zle slutnje koja je obuzimala panevropsku vlastelu uoči obznane Crne smrti (1348), a naročito pred nastupanje Orhanovih Turaka, čiji je prelazak iz Male Azije na evropski jugoistok leta 1352. proistekao iz romejskih dvorskih zađevica.“

Ostavi komentar

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s