Путопис са Косова

damjan-gazimestan

Прошли викенд сам први пут у животу био на Косову, ово су моји утисци.

МАНАСТИР СОКОЛИЦА

Из Београда сам путовао аутобусом пуним пензионера, студената, радозналаца, ходочасника. Прво смо посестили Соколицу, женски манастир на северу Косова, који се налази у албанском селу Бољетину, значајном за Албанце јер је ту рођен њихов херој Иса Бољетинац.

Манастир Соколица је мали рај на обронку планине, са савршеним висећим вртовима. Са манастирске куле пуца прелеп поглед на околину. У башти манастира расте разно воће, а на мене су највећи утисак оставиле мирисне руже и крупне црвене јагоде. Пет вредних жена беспрекорно одржавају велико манастирско имање.

Битно је напоменути да се у овом манастиру чува кип Богородице из 14. века, што је реткост у православљу где кипови нису заступљени.

Manastir Sokolica

ПРИШТИНА

У Приштину смо стигли под пратњом, полиција је затворила улицу док смо излазили из аутобуса. Свуда албанске заставе и споменици Ослободилачкој војсци Косова. Стари полицајац је био љубазан и обраћао нам се на српском. Од силних цркви у Приштини, остала је само једна, која је такође спаљивана. Поп нам се јадао да у Приштини више нема Срба, да богослужењима присуствује свега пар људи. Причао је да су долазили Вулин и неки политичари да се сликају и одмах шмугну. Не остану ни кафу да попију.

У дворишту цркве сео сам до једног старијег човека, око педесетак година, можда и јаче. Загледан у даљину, причао је више за себе:

„Не каже наш народ џабе све се враћа, све се плаћа…“
Мислио сам да почиње још једна прича о освети Албанцима…
„Није ни то било нормално што смо ми као мањини владали над већином. А шта се тек током рата радило овде…“
„Знам“, уздахнух.
Обојица заћутасмо.

ГРАЧАНИЦА

Грачаница је велико српско насеље на неколико километара од Приштине. Кроз насеље пролази магистрала Приштина-Гњилане, а са сваке бандере се вијоре српске заставе. Насеље је највише познато по старом манастиру Грачаница из 14. века.

Изгледа да овде Срби прилично слободно живе. Људи седе по кафићима, блеје и шетају, исто као било где другде.

Сам Манастир Грачаница (светска баштина Унеска) је прелепе архитектуре и препун драгоцених фресака, које изгледа да се не чувају довољно. Фреске у предворју храма су урезане потписима са углавном српским именима. Изгледа да неки клинци воле да се потписују по фрескама. Надам се да то више не раде.

ПРИЗРЕН

prizren-dzamija

Најзад стижемо у Призрен, прелепо оријентално насеље које ме подсећа на Мостар. Византијска тврђава, турска калдрма, река Бистрица, старе цркве, џамије и амами, само су део јединствене атмосфере овог града.

За разлику од Приштине, кроз Призрен смо слободно шетали без полицијске пратње. Обишли смо спаљену али још увек читаву цркву Богородице Љевишке с почетка 14. века. Њена историја много тога говори: била је претворена у џамију за време Турака, фреске су биле прекречене, а обновљена је за време СФРЈ. У њој се налазе неке од највреднијих средњовековних фресака, које се, упркос свему, још увек прилично добро виде.

Једна девојка која је била са нама у аутобусу, иначе веома добра особа, није хтела да да слаткиш албанском детету, због тога што су Албанци непријатељи. Након тога сам јој безуспешно објашњавао да деца нису ништа крива.

Преко пута саборне цркве светог Ђорђа пробао сам један од најбољих сладоледа икад. Три кугле коштају један еуро, а љубазни продавац, вероватно Горанац, нас је охрабривао да причамо на српском. Омладина изгледа као у Београду, девојке су лепе, и можда тек свака стота носи фес.

Нажалост, у Призрену смо се прекратко задржали, нисмо стигли ни да обиђемо призренску тврђаву. Надам се да ћу овај град видети опет.

kaljaja-prizren

МАНАСТИР ЗОЧИШТЕ

Пред сутон смо стигли у Зочиште, српски манастир окружен албанским кућама. Са високог манастирског торња се вијори српска тробојка. На околним кућама су истакнуте албанске заставе. На Косову се, иначе, води својеврсни рат заставама. Приликом уласка у насеље непогрешиво знате ко је ту главни, по заставама окаченим не само по институцијама, већ по приватним кућама, бандерама и слично.

Након рата 1999. године Манастир Зочиште је био спаљен и уништен до темеља. Данас поново подигнут, изгледа као да никад није рушен.

За сваки манастир је битно да има подршку околних села, да буде средиште окупљања за празнике. Док одлазимо, размишљам може ли овај манастир опстати окружен непријатељски расположеним становништвом, који га не желе у свом насељу.

Нека им је бог у помоћи.

maketa-zociste
Макета цркве, направио неко од монаха у Зочишту.

ВЕЛИКА ХОЧА

Велика Хоча је веома старо српско село у Метохији, бар из 12. века, у којем се налази неколико средњовековних цркава и манастира, а што је још важније, виница Манастира Дечани, у којој се производи чувено дечанско вино. Еуро и по флаша!

У овом селу смо спавали размештени по домовима мештана. Момци из Београда са којима сам путовао носили су мајце са натписима „Ћераћемо се још“, „Нека буде борба непрестана“ и слично. Они верују да ће ускоро доћи страшни дан обрачуна, када ће кренути у рат до истребљења са Албанцима.

Метохијски Срби код којих смо боравили се ужасавају од таквих прича. Наша љубазна домаћица тета Рада, када би јој горљиви Србијанци најављивали да ускоро Албанаца на Косову више бити неће, одмах би одговарала „пу-пу-пу далеко било“ објашњавајући да рат никоме није брат, осим профитерима, и да су се сва претходна ратовања становништву обила о главу. Након рата 1999. године Албанци су истерали њену породицу из куће у Ораховцу. У међувремену се ситуација смирила, скућили су се у метохијском селу Велика Хоча. Каже не треба јој још један рат!

ВИСОКИ ДЕЧАНИ

decani

Раном зором, крећемо пут Манастира Дечани. У сред зимзелене шуме, на обронцима Проклетија, налази се древно камено здање. Иако је вани врело, на врховима околних планина бели се снег.

Улазимо у вековно место мира. У току је недељна литургија, а каменим ходницима одзвања песма дечанских монаха. Амбијент подсећа на сцену из Господара прстенова када патуљци улазе у напуштено краљевство Морије. Високе мрачне одаје. Зраци сунца местимично осветљавају иконе улазећи кроз мале прозоре.

Манастир чувају италијански припадници НАТО снага, и може се рећи да имају среће што су ту. Док њихове колеге гину по Авганистану, Ираку, Сирији, они блеје са Реј-Бан наочарама испед манастира. Околно српско становништво им је веома захвално.

Са манастирског извора тече најчистија и најхладнија вода коју сам икад пробао. Превише брзо крећемо даље.

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

Од манастира до манастира пролазимо кроз албанске пределе и стижемо у град Пећ. Иза зидина које чува косовска полиција налази се рајски врт, са потоком, цветном баштом и цвркутом птица.

Прелепо и без сумње свето место.

Једна монахиња, за коју се прича да је бивша жена Бориса Тадића, нам је веома учено и са разумевањем причала о фрескама, њиховом стилу, композицији, смислу и времену настанка. И о мудрој политици патријарха Макарија који је под Турцима успео да обнови Пећку патријаршију.

Било је речи и о моштима патријарха Арсенија Црнојевића које се налазе у Црној Гори, али је Пећка патријаршија љубазношћу митрополита недавно добила једно ребро. Без коментара.

МАНАСТИР ГОРИОЧ

Стижемо у још један стари манастир Гориоч, који је подигао још Стефан Дечански у 14. веку. Ово је још један од манастира који су били уништени након косовског рата 1999.

Стара монахиња (можда и игуманија) Манастира Гориоч нам је причала о животу тамо. Неки из наше групе су је питали да ли их „Шиптари“ нападају, да ли имају проблема са њима? Монахиња одговара да је проблема било само 1999. за време рата, када је зло чињено „и са једне и са друге стране.“ Одбија да свали кривицу искључиво на Албанце.

МОЈИ УТИСЦИ

cudna-freska-ljeviska
Веома необичан детаљ фреска из Цркве Богородице Љевишке у Призрену.

На Косову се заиста налазе највреднији и најстарији српски манастири. Ретко који од манастира у Србији се може поредити са манастирима на Косову, по старини и богатству фресака. Међутим, осим старих цркви и манастира, на Косову постоје и људи који тамо живе. Од границе преко Газиместана, Приштине, Призрена, Дечана, Пећи, пролазили смо кроз земљу насељену Албанцима, са појединим српским енклавама.

Косово је без сумње Света српска земља, као и Света гора. Али такође је вековни дом Албанцима који ту живе. Од мојих сапутника сам много пута чуо да их све треба протерати. Ваља се сетити да стара народна мудрост гласи: „Зло добра донијети неће.“

Желим Србима на Косову да нормално живе, да могу слободно да се крећу, да их нико не напада и не руши им храмове. Неки мисле да Србија не може много да им помогне, осим тенковима, али ја мислим да може. Свако пљување из Србије по Албанцима, пада на косовске Србе. Тако не иде! Ако буде не дај Боже, поплава или природних непогода на Косову, да Србија пошаље помоћ и механизацију доле, да видите као ће то позитивно утицати на живот косовских Срба.

Верујем, добро се добрим враћа.

mir-bozji

Advertisements

Ostavi komentar

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s