О снази вере и победи мученика

Milovan_Đilas_Sremska_Mitrovica_1933

Трипут сам у животу био слободан — веома близу непостојећој, неостваривој апсолутној слободи: дваред у затвору, а једаред у рату. Може неко приметити: сваки пут у изузетним, мучним и опасним, смртно опасним, приликама. Али није баш тако. Него сам се апсолутној слободи најближе примакао у поменутим приликама баш због тога што сам у њима, у тим приликама, најдубље, најпостојаније веровао. Околности су бесумње допринеле да вера пређе границу живота и смрти — да се ја довинем слободе. Али то не би било могућно да вера већ није у мени постојала као потенцијално несломива — као јача од свих дивота живота. Они који нису имали такву веру падали су, и падају — спашавајући непоновљиви и предивни, голи живот — у ропску покорност. Јер до вере, до идеје — до вере-идеје, не долази се лако и преконоћ, макар се и неке њене компоненте наслеђивале. Вера-идеја се стиче кроз страшну борбу између дужности и љубави, између савести и насладе — она мора постати једина љубав и врхунска наслада да би постала и слобода.

Али нека нико не помисли да је у том мом осећању, у том мом сазнању слободе била пресудна чврстина, а не садржина веровања, односно сама идеја. Јер се чврсто не може веровати у коју било идеју, него само у ону која се у свести споји са судбином — с неизбежним, најживотнијим токовима живота.

Али како знати — која, каква ће се идеја спојити с неизбежним, најживотнијим токовима и тако постати непокорива, ако не и победничка? И који и чији су то токови? На то нема поузданог одговора. Ми то не знамо, као што не знамо ни шта је и ради чега је живот, поготову живот људски. Једини, колико-толико поуздани компас јесте: чврсто, непоколебиво веровати у своје уверење, везати своју судбину за оне снаге које су се сазнањем довинуле до неопходности проширења услова егзистенције — до новог круга слободе. Дакле, спој мистичног и рационалног. Нек буде! Нису ли вера, веровање, идеја, самим тим што су неотклоњиво, најљудскије људско својство, истовремено и најтајанственија, недокучива мистерија? Зар није немогућ, неплодан и убитачан, сваки људски поступак који није унапред осмишљен, изведен из многоструке, из живе реалности?

Него, није ли и превише апстрактног размишљања — нису ли описи доживљаја, нису ли животна искуства и занимљивија и поучнија?

Те ноћи, крајем априла 1933. године, одвели су ме — после поноћног млаћења по табанима волујском жилом у канцеларији Вујковића, шефа Четвртог (антикомунистичког) одсека Опште полиције Управе града Београда — одвели, одвукли су ме агенти и гурнули у ћелију, као да се отресају сувишног и замучног бремена. Сапатник из ћелије, пренежни и нагло ислабели плавушкасти Словенац, проплакао је, блажећи ми наквашеном марамицом табане боловима распомамљене и боловима откинуте од осталог тела. И мени су потекле сузе — од понижења и гордости, од радости: одолео сам неодољивим — страснијим у слућењу, него у реалности — мукама, а нисам издао своје другове. Знане, вољене другове — они су ми били на памети, а не идеја. Истина, нико ме није ни силио на издају идеје, на одрицање од идеје. Полицајце једва ако одрицање од идеје занима, и то тек пошто се издају другови, тек пошто се открије организација. Идеја су ми, на мукама, постали другови, идеја се инкарнирала у њима. Па и више од тога: ја сам се инкарнирао у њима. Ја сам се, одолевши, а да тога нисам ни био свестан — преобразио у драгове-идеју, организацију-идеју и тиме постао несаломљив. Тек кад се конкретизује, тек кад се материјализује у верним знаним саборцима и у својој организацији, својој држави или партији — идеја и постаје неуништива.

Било је то на мансарди. Под нама и око нас је спокојно спавао Београд и у њему вољена, непрежаљена девојка. Али града као да није ни било — ишчезао је негде у обезличеним пространствима. А девојка — девојка се преобразила у пажљивог гледаоца пред којим се гордим, пред којим сам стекао још један, најузвишенији и најнепостижнији, разлог њене љубави: постајао сам господар стварног, спољњег света самим тим што он за мене, уколико је постојао, више није био и нешто своје, неотуђено.

Ја се тада — у ћелији, после мучења — нисам сећао да ме је и мајка, у детињству, пречесто, шибала ноћу, успаваног, јер ме није могла прекодан ухватити да ме казни због неваљалстава и пасјалука, а на конак сам се морао дошуљати: вампири из гробаља, вештице и здухаћи из тмина, ђаволи из клисурина, вукови из кљештина, гује из шипрага и одсвукуд зли људи били су страснији од мајчиних шиба. Премореног од упасања стоке и игре и кавги с децом, мене из тешког, из кратконоћног летњег дечјег сна у први мах нису будиле мајчине шибе по оголелом телу: мајчине клетве и мајчине шибе су, у први мах, упадале у сан или измицале из њега. А мајка, мајка је била тврдог морала, личност од речи: била се заклела, прекодан, да ћу јој платити за своје неваљалштине. Шибајући ме, она је наваљивала: Реци, да нећеш никад више! — А ја баш то нисам могао да изустим. И звиждуци шибе и моје јаукање су се настављали, све док се не би истутњио гнев мајчин, све док у мајци не би превладали жаљење и брига. Заспивао сам нагло после тих мајчиних шиба — унесрећен занавек што ме мајка, што ме нико не воли и што, злочест, љубав не умем ни да заслужим… И те ноћи после мучења — после три-четири ноћи искидане несаницама у очекивању мучења — заспао сам, али тврдо и самозадовољно, руку скврчених ланцима и душе обогаћене.

inkvizicija

Није ме раздирала, није ме гонила у очај, ни мржња према мучитељима — више сам их презирао, па и сажаљевао, због њиховог срамотног и ропског занимања. Свег ме испуњавала, свег ме напињала љубав за свој свет — своје другове, своју организацију: заслужио сам, одбранио сам њихово поверење у мене, стао најзад на пут братства и слободе.

Та ноћ, ноћ мучења, била је почетна, али незамењива у постављању питања: како и зашто се постаје издајник? А одговор на то питање могао сам формулисати тек много касније, с обогаћивањем својих искустава и сазнања.

Издајник се не постаје у мучењу, него — у неупоредиво највећем броју случајева — пре мучења. Преломни тренутак ка издаји настаје, најчешће, већ у оним ошамућујућим и безразложним почетним шамарањима, претњама и малтретирањима којима полицајци омекшавају и препарирају кривца већ при ступању у затвор — односно „убеђивањима“ којима политички вођи „испирају мозгове“ својих колебљивих незадовољника. Али множина припремају себе за издају — за случај мучења већ и пре хапшења, на слободи: будући издајник се понајпре препознаје по наизглед ненаметљивој, лукавој радозналости, као што се провокатор понајпре открива одсуством интересовања, односно привидним интересовањем, за теорију. Будући издајник, за разлику од делатног провокатора, ревно буба теоретске апстракције — као да у томе тражи спасење од помисли на мучење и од привиђања мука, од страшне мученичке стварности која га очекује. Али и будући издајник и делатни провокатор необуздано, безумно воле живот — свакаква уживања, сигурност и топлину.

Ко хоће да се бори, да се жртвује за идеју — да буде идеја да би загосподарио животом, мора се чувати живота, не сме се двоумити између живота и идеје — сем кад се ради о промицању идеје. Јер живот је сам по себи издаја и заблуда — наводи на издају и заблуду. Јер издаја је идеје и себе и субораца ако се човек докраја преда животу, јер заблуда је ако се живот схвати и прихвати као једина, као највиша вредност, као оправдање неетичког, малодушног понашања. Јер идеја, живот за идеју, живљење идејом јесте најузвишенија, непролазна вредност живота. То и јесте живот у свом пречишћеном виду — дух, надахнуће живота. Слабић, издајник, више је својство, него стање: затвор, мучилиште и мучење, издајници и слабићи носе у себи пре него су и доспели на страшни испит.

И као што се може претпоставити, набубана идеја нити раскрчује стварност, нити спашава од издаје и клонућа. Само идеја која је компонента праксе и компонента личности, идеја-реалност и идеја-личност — само таква тотална идеја одолева искушењима и осигурава борцу да надживи своју смрт: побеђују верници, а не сумњала и оклевала. Скептици су пријатни у салонима, али погубни за историју, за живот нација.

Такав борац с таквом идејом не треба, нема разлога, да се боји ни тамнице, ни мучења, па ни смрти — преживеће и живеће у саборцима, у живој идеји. Али биће самопоузданији и лакше ће поднети муке ако буде унапред знао још неке, главне, „слабости“ мучења и мучитеља:

muciliste

1. Нема мука које мучитељи могу измислити, а да их мученик предан идеји и решен на смрт, не може поднети. Мучитељи махом и не располажу великом, проналазачком маштом у измишљању мука. Они понајчешће, јер то је понајлакше, иду уходаним стазама и користе испробане, наслеђене и своје, начине мучења. И служе се, такође, испробаним, припремљеним оруђима: волујским жилама, пендрецима, кесицама с песком, иглама, рицинусом, струјама и сличним. Дешава се додуше — поготову тамо где мучења нису у редовној, државној пракси — да се полицајци служе, махом у бесу и хитњи, и оруђима која су им надохват — оловкама (међу прстима), фијокама (у које затварају шаке), столицама (којима грувају ухапшеника), а најчешће својим шакама као најнепосреднијим, најиспробанијим и најкомотнијим средством.

2. Мученика застрашује и избезумљује машта више него само мучење, кад до овога већ дође. Због тога затвореник треба да настоји свим силама — авај, те силе су пречесто слабије од његове маште, у којој се скрива нагон за животом — да се не уживљава унапред ни у мучење, ни у поједине муке. Сузбити сасвим дивљање маште није могућно. Али ако мученика послужи срећа — односно ако полиција не буде имала довољно ћелија — па га сместе заједно с другим затвореницима, то му пружа могућност да у причању и причама и у доконим играма скраћује време, а тиме и скраћује дивљање маште. Али ако је сам, у ћелији, онда мученик треба одмах, неодложно, да скраћује своје време како год може — чишћењем ћелије, бригом о својој хигијени и сличним. Јер време је непоправљиви, заклети непријатељ затвореника. И мада време у ћелији — без књига, без хартије и пера, без ичега свога — прориче релативно брже, него у скупној затворској просторији, оно је досадније, оно је убитачније својом једноличношћу.

Уочи мучења и у мучењу време, време без догађања, распаљује машту и појачава мучна уживљавања у „несносним“ мукама. Због тога се треба одмах, неодложно учити сузбијању маште, заваравању и господарењу маштом: чим почне маштено уживљавање у муке — треба скренути своју мисао на нешто драго, на шта било друго. То није лако, нарочито у почетку, неувежбаном затворенику. Али је изводљиво: чим се јави уживљавање, натерај себе — своје мишљење, да мисли нешто друго. И тако непрестано, упорно, сваки пут: мучи свој ум — да он не би мучио тебе. И ум ће се, најзад, покорити — он није одвојен од воље, од личности, иако је безмеран и необуздан у својим мозгањима. Јер баш због тога што је такав — безмеран и необуздан — ум је неограничен и неспутан у избору тема. А и у најтежим, незамисливо неповољним околностима — кад су спутане и ноге и руке, кад до затвореника допиру по сву ноћ једино крикови мученика и псовке стражара — затвореник може да скреће своју машту, свој ум, концентрацијом на конкретности, на тачке на плафону или на довратницима — посматрањем упорним и укоченим, све док му околне конкретности, околне тачке не нестану. То је тешко и мучно, али смирује и окрепљује и могућно га је до исцрпљености понављати.

А никад, ни у једном тренутку, не треба сметати с ума идеју. Треба је стално призивати, стално бити с њом. Она никад не изневерава, она никад не малакше — ако се с њом и у њој траје и мисли. Она за верност награђује хиљадуструком верношћу, она је веза с предцима и историјом, она је једино поуздање, једина поуздана будућност. Живљење, паћење њоме и ради ње јесте непрекидива веза с временом и простором, с вечношћу и бескрајем. Она је она величанствена свељудскост и свенародност у којој и којом личност претрајава и својом смрћу се обесмрћује.

3. Муке, па и појединачна мучења, имају границе трајања, односно наше тело има границе подношења. Када мучење досегне ту границу тело и дух се бране несвешћу. Ставише, у тренуцима несвестице муке постају и слатке, претапају се у најсуптилнију, најспиритуалнију насладу. Тиме почиње и победа над мучитељима и мукама.

4. Не треба се — а и узалудно је — бојати смрти на мучењу. Полицајци су опрезни, увежбани мучитељи, а и садисти су међу њима много ређи, него што се то мисли — поготову него што мисле противници власти и потенцијални политички кривци. Суровост, жестина и подузимљивост су код полицајаца компонента професије — компонента која временом постаје и навика, део личности. Али та компонента не обузима личност у толикој мери да би се она предала убилачким ћудима и безумној самовољи. То се поготову односи на политичку полицију и њене службенике у диктаторским режимима, јер њих тамо контролишу политички шефови, а и сама њихова политички дисциплинована и уиграна организација. Политичке полиције, по правилу, не убијају, а нити муче — ако им није наређено, ако то не спада у политички курс диктатора и олигархије. Полицајци, поготову политички полицајци, по правилу су интелигентни, искусни и одмерени — интелигентни, искусни и одмерени и у мучењу — сем кад им је наређено, или кад су овлашћени, да се понашају супротно тим својствима. Они не могу, не смеју, друкчији да буду — бирају их политичари за обављање најосетљивијих и најважнијих, политичких послова. Само пуком случајношћу може се догодити да кривац подлегне мучењу, ако није наређено да се с њим поступа не пазећи на његов живот: а од случаја, од случајне погибије, нико никад нигде није могао бити усчуван.

Због тога се не треба бојати ни од садиста-полицајаца, премда полиције ни у њима не оскудевају и радо се њима служе. Уистину су садисти-полицајци мање опасни, него полицајци-несадисти. Садисти су страшни, али неефикасни. Јер садисти, махом разметљиви слабићи, служе за оно за шта једино могу да служе: за застрашивање и избезумљивање. Јер полиције, односно полицијски шефови, садисте користе, али их строго контролишу да не би компромитовали својим безумностима и неодмереностима власт и владајућу политику и изазивали сувишне компликације с јавношћу, с родбином и пријатељима кривца. Па и у случајевима ретким, ратним и револуционарним, кад је кривац већ унапред, без суда, осуђен на смрт, полицајци избегавају да кривац умре на мукама. Не због тога што би га жалили, него што је прописима и праксом предвиђен начин узимања људског живота — стрељањем, вешањем или неким драгим начином — што је узимање људског живота такав ритуал којим се џелати обезличују, који с џелата скида грех и пребацује га на државу, на власт и политичаре као на „више“, „неумитне“ силе.

Но незазирање од смрти, превладавање страха од смрти на мучењу и у тамницама има и друге, практичне и спиритуалне, метафизичке предности: то олакшава подношење мука и учвршћује уверење у њихову пролазност, то уздиже мученика на висину идеје, поистовећује мученика с идејом — с чистотом, с безгрешношћу и бесмртношћу идеје.

Писао: Милован Ђилас

mucenici

Advertisements

Ostavi komentar

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s