Судије су задужене да докажу оно што су полицајци изнудили

mucenik-pred-sudom

Полицајци су задужени, полицајци сматрају својом дужношћу — у државама у којима хапсе и суде због идеја — да открију кривца, саберу доказни материјал противу њега и натерају га на признања и терећење сумишљеника. Потом се судије прихватају деликатнијег, „законског“ посла, да „кривца“ и „кривицу“ уклопе у законске форме. Њихов посао је тежи, јер се не служе тортуром. Ставише, каткада понеки судија испољава ако и не сажаљење према „кривцу“, а оно прећутно ограђивање од полицијских бруталности: Сада сте у суду — можете да говорите слободно…

Суд и судије уско сарађују с политичком полицијом — утолико уже и подређеније уколико је неки режим суровији, тоталитарнији. У краљевској Југославији Државни суд за заштиту државе (суд за политичке кривице) је био у знатној мери независан од полиције и подређен непосредно влади и двору, с којима се консултовао у одређивању висине казне. У послератној, „комунистичкој“ Југославији, као и у свим источноевропским земљама, зависност судија и судова од политичке полиције и партијских форума је непосредна — и то не само у политичким, него и у крупнијим криминалним делима. Судије, скоро без изузетка, чланови су партије, што додатно оптерећује њихову свест и савест. Већ и то упућује „кривца“ да буде будан према судијама — на суду окривљени у рафинираној форми наставља борбу за самог себе, за идеју и свој интегритет.

Судије су задужене својом улогом и звањем да докажу оно што су полицајци изнудили грозотама подметања, застрашивања и мучења. Они одмах, на почетку ислеђења, стварају посебну атмосфера — атмосфера слободе и страха: слободног изјашњавања „кривца“ и прећутне, наглашене претње да се „кривцу“ може догодити оно што му се већ догодило на полицији, ако не буде „признавао“ и „сарађивао“. Они, судије, не обзира се на жалбе затвореника да су били мучени, да им је признање изнуђено. Не обзиру се ни на озледе задате на тортури. На то се не обзире ни суд, на суђењу: јадања оптужених дочекују равнодушни, киселкави осмеси најузвишенијих представника закона.

Судије су, због тога, принуђене на рафинираније методе — на замке, довитљивости и надмудривања. Њих више, политичке власти и бирају не само према оданости, него и према тим, лукавим својствима: сваки судија не може, а понеки и избегава, да буде иследник или судија у политичким делима.

Али мање се треба чувати лукаве памети судија, него атмосфере која влада на суду, а коју судије и намерно подвлаче. То је атмосфера реда и закона, непринуде и праведности. На то идејни „кривци“ најчешће наседају. Томе доприноси и њихова „слабост“ — њихово осећање невиности, њихов заслепљујући идеализам. Они, идејни „кривци“, не виде, нису кадри да виде, да је идеја највећи, најопаснији злочин за супротну страну.

А тиме што су и сами идејни, носиоци идеје, идејни „кривци“ и своје противнике не сагледавају реално — најчешће полицајце виде као злочиначка чудовишта, а судије као пасивна оруђа поретка. А ниједно ни друго није тачно: полицајци-мучитељи су такви јер су се вољно прихватили мучитељске улоге, а судије-иследници препредени су јер једино као такви и могу да „докажу“ кривицу нечем што само по себи не садржи кривичног дела.

Због тога, мада се судија не треба бојати, јер су њихове могућности примене тортуре ограничене — судија се треба чувати више него и самих полицајаца. Јер судије заводе, судије ублажавају, омекшавају идеју. Судије искривљују суштину идеје. А „кривцу“ се тек на суду пружа каква-таква могућност да брани, да популарише идеју. Чак и на тајним суђењима — судски архиви у будућности могу бити откривени и постати извор надахнућа, извор јачања и ширења идеје.

Избор браниоца је најнепосредније повезан с борбом окривљеног за идеју, за себе као носиоца идеје. Због тога окривљени треба промишљено да изабере браниоца. Дакако уколико за то има могућности — а данас ипак има и у већини „комунистичких“ земаља. И мада није неважно да бранилац буде добар правник — да буде стручан и сналажљив у изобличавању власти као кршиоца властитих закона — важније је да он буде политички честит, односно да не сарађује с полицијом и судом и да схвата интенције, личност и положај окривљеног. Треба бирати браниоца који ни сам нема илузија да може утицати на висину казне. Казне се и тако и тако одмеравају на политичким форумима, а суд их само формалистички образлаже и изриче. Дакле, бранилац који не обезвређује идеју и не мољака за оптуженог.

Избор браниоца је утолико значајнији што је он, бранилац, најчешће и једина веза окривљеног са спољним светом, с породицом и пријатељима, а у срећнијим околностима — кад су диктаторски режими присиљени да се приказују као поштоваоци закона — и са страним, западним — других слободних и нема! — средствима информација.

На крају још нешто о званичним браниоцима — браниоцима које поставља суд, јер се диктаторске власти често служе и таквим смицалицама — да би сакриле своје безакоње и потпуно изоловале оптуженог. С таквим „браниоцима“ не треба сарађивати. Ни у чему им се не треба поверавати, нити им ишта веровати. Веће поверење и веру заслужују мучитељи и судије, него такви „браниоци“. Но при томе треба имати у виду и да власти — из својих демагошких побуда да суд и суђење прикажу као објективне и независне — одређују за браниоце и оне који су у јавности познати као савесни у свом послу, а каткада и као противници режима. С таквима оптужени треба да сарађује, дакако с онолико отворености и онолико опрезности колико је нужно да идеја и личност не губе.

Јер мада коначна судбина идеје не зависи од колебања или одважности чак ни њених еминентних заступника — уверљивост, ширење и остваривање идеје су итекако зависни баш од „безначајних“, малих и скромних људи. Јер мада идеја није исто што и личност, тек кад се личност поистовети с идејом и кад идеја постане страст, патња и херојство личности — тек тада идеја добија животну, несавладљиву уверљивост.

А борба за идеју нигде не престаје — мењају се само облици борбе, нема услова у којима неки, какав-такав, облик не би био могућ.

Ако ништа друго: нек се противника задивљује, нек га деморалише достојанствено држање идејних бораца на мукама и на стратиштима.

Писао: Милован Ђилас

Advertisements

Ostavi komentar

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s