Веруј и бићеш невин и непобедив

Тамница је што и пустиња, што и пештера — тамница је модерна замена за пустињу и пештера. Све религије су се зачеле и сазреле у пустињама — провериле се одолевајући пустињским, искушениковим и Сатаниним, кушањима. И као што је Сатана вребао спремно и присутно слабости и колебања пророка и Божјих посланика, тако у тамницама судије и управници мотре на борца нуткајући га благодетима стоструко већим од оних којих су га лишили — да би му одвојили живот од идеје, да би, подарујући му живот, ослабили, ако не и дотукли саму идеју. А живот је најопаснија, увек присутна и спремна замка. Живот је вредност која ничим не може бити ни замењена ни накнађена. Али је идеја значајнија, трајнија и непролазнија: идеја је живот у будућности, у вечности.

Onufrije

И ја сам, као и многи револуционери-идеалисти, прихватио и доживљавао идеју комунизма, па за њу и трпео и главу залагао. Све док у сукобу са Стаљином 1948. године, а потом и с Титом 1953. године, нисам почео да увиђам не само несаглашеност идеје и праксе, него и да наслућујем превазиђеност, а самим тим и погрешност, саме идеје. С тим сам западао у моралне дилеме, с тим су се зачињала у мени нова сазнања, нове идеје — можда мање нове него што сам држао, али бесумње више моје — најпре моја „јерес“, па моје „отпадништво“.

До тих сазнања о комунизму и о значају идеја ја бих дошао, као и многи пре мене, и да ме Титове власти нису бациле, у два маха (1956-1961. и 1962-1966. године) у деветогодишњу тамницу. Већ сам био утамничен својим новим идејама, а уколико је неко роб идеја, утолико је и слободније људско биће. Деветогодишње борављење у тамници за своје идеје имало је дејства само утолико што је те идеје у мом сазнању развијало, а моје веровање у њих чинило апсолутним — апсолутним као у времене истине, а не као неизмењиве догме.

Али то сазнавање и та вера су се утемељивали поступно — у две фазе, као и моје тамновање. То сазнавање и та вера су најуже повезани с тим тамновањима.

У првој фази, на мојој првој робији (1956-1961.), ја сам се још борио са самим собом, односно још сам у себи дозревао идеје. Та борба са самим собом већ није била сумњање у идеје, него прецењивање моћи света, односно моћи власти. Тачније речено: сумњање, повремено, у властите моћи. Друкчије речено: идеја се, у мени и кроза ме, још борила са спољним светом, с влашћу.

Свакако би те сумње биле мање и мање пустошне да ја ту власт нисам добро познавао, да је нисам и сам градио и дуго јој припадао. Мој ум се већ био одвојио од те власти, али мој живот, живот мог синчића и моје супруге, још је зависио од ње — од разборите или неразборите процене властодржаца, ако не и од њихове добре или зле воље. Требало је превазићи себе, превазићи не само свој живот, него и своју савест и одговорност за живот својих најдражих. Идеја нема милости, понајмање према онима у којима се зачела или онима који у њу изистински верују.

Моји поступци и моја закључивања су били разумни, чак — ако се тако може рећи — и превећ разумни, превећ промишљени и превећ тачни. Али су ме, неизоставно, на смену и упоредо, спопадале сумануте уверености да ћу полудети, да већ лудим, и да ће непријатељ, властодршци, искористити моје лудило да компромитују, да затру саму идеју. Била је то немилосрдна борба између умља и безумља, између саморазарања и свести. Дневно кидање између страха од смрти у лудилу и страха за идеју настављало се у ноћи — у тупом бунилу или претећим, прозирно луђачким и издајничким сновима. Бежао сам од јаве, ужасавао се заспивања. Бојао сам се да ноћу погледам у решетке — могу ме привући да се обесим и осрамотим себе-идеју. А ако би на час и уминуо страх од лудила — трајало је сазнање да ће се тај страх јавити чим заборавим на њега: нема заборава, нема склоништа од идеје.

Али сам одолео лудилу и смрти — идеја је била јача, идеја је јача од њих, можда баш због тога што јој је један корен у ирационалним недокучивостима, а други, макар танушнији, у разумностима. Јер идеја која не надвлада своје ирационалне, животне пориве, која није кадра да се прикаже као путоказ и да буде путоказ из обесмишљених, јалових људских реалности — таква идеја и није истинска идеја, него тужна тлапња, у најбољем случају наивна сањарија уцвељених, изгубљених духова.

Тамница је најсуровија, најогољенија борба за живот. И то не, најчешће, због услова — због хране, поступка, хигијене. Кад се већ доспе у тамницу, будући је и она институција, државна установа, затворенику је обезбеђен бар минимум државне бриге за његов живот. Вајна брига доиста, али најчешће довољна да се извуче голи живот. Изузетак су у томе нацистички и Стаљинови логори. Али ти логори и нису смишљени као тамнице — као принудна, патничка самоиспитивања и кајања, него као губилишта — кроз „користан рад“ — расно или идеолошки туђих, „инфек-тивних“ група. И те логоре је саздала идеја — јер има свакаквих идеја — идеја „научног“ прекрајања нечистог и несавршеног људског живљења у „чисто“ и „савршено“.

Ја се нисам борио за голи живот ни у првом ни у другом мом тамновању под Титовом влашћу. Имао сам и хране и лекарску заштиту. А што су ме власти држале девет година у незагрејаној ћелији — то је бесумње трошило моје калорије, али и држало мобилним остале, па и физичке моје снаге. Сећам се да ми је зими, ноћу, требало по два-три сата док смирим жмарце претрнулих ногу, два-три сата немирних, плодотворних мозгања — да бих потом заспао здравим и безбрижним сном… Узгред спомињем — дознао сам то из извора поузданог, тада веома блиског Титу — када је Титу предложено да ми се да грејалица, он је узвратио: Не! Нек’ он, Ђилас, осети — нек’ се мало расхлади. — И таквим тричаријама се баве државни врхови, и на такве конкретности се сведу иделошке распре!…

Ја сам у првом свом тамновању под Титом (1956-1962. године) морао да се борим против оног што је опасније од глади, нечистоће и студени: против својих страхова, својих бесова и своје самотности, да се борим за вредности неупоредиво веће од живота, без којих и живот губи све своје вредности — за своје морално и духовно претрајавање, за свој разум и своју идеју. И ја ни данас не налазим другог објашњења како сам претрајао, како сам победио себе ако то није — а јесте, јесте! — снага идеје, идентификовање своје личности, свог ја, с идејом.

У другом свом тамновању (1962-1966. године) ја већ нисам водио ту борбу са самим собом: лудило, смрт у лудилу, повукла се пред идејом, пред мојим препорођеним, ослобођеним и слободним бићем.

Свакако је у том мом препороду играло значајну улогу и то што сам био осуђен невин, због објављивања, прво у Сједињеним Америчким Државама, Разговора са Стаљином. У свим дотадањим осудама нада мном, власти, судови, могли су наћи изговор, бар формалан, што ме шаљу у затвор. Уз то, и најпресудније, било је то што је „случај Ђилас“ био још жив, незаборављен, па је свака моја делатност, ако не и моје постојање, сметало нетолерантном, аутократском и олигархијском режиму. У овом случају — у осуди због Разговора са Стаљином, формални разлози су напросто исконструисани, да би се удовољило новом пријатељству са совјетском владом и испољила чврстоћа у ућуткивању мене, а преко мене и осталих, поглавито реформистичких социјалистичких струјања.

Због тога затвореник због идеје, био он затвореник потенцијални или стварни, никада не треба да сметне с ума — да невин лакше и успешније подноси и мучења и муке тамничке. Чим се такав затвореник осећа кривим — макар и малецно, макар и као помагач или „заведен“ — он је већ начет у себи, већ склон предаји и поразу. Јер ту се ради о посебној врсти кривице — о посебном осећању и мери „кривице“. Уколико је такав затвореник уверенији у идеју, утолико ће се и осећати невинијим — потпуна вера, потпуна увереност и јесу потпуна невиност, макар то формално и формалистички и не било тако. Веруј и бићеш невин и непобедив: полутанима, оклевалима и сумњалима није место ни у идеји ни у тамници.

И због тога је за то савлађивање самог себе, за моју победу над лудилом, била одлучујућа идеја — увереност, вера у праведност и истинитост идеје, идеје-слободе. Осећање невиности се спојило с увереношћу: зар би ме враћали невиног на дугогодишњу робију када моје идеје не би биле исправне — када не би навешћивале нов круг слободе?

Тамновање ми је, дакако, и тад тешко падало. „Тамница је кућа необична“, као што каже српска народна песма. Тамница је непрестана, немирна и неутешна жудња за свим радостима и насладама које пружа живот као такав и као свој. Али то је било друкчије трпљење — трпљење телесно и емоционално, али не ни интелектуално ни душевно. У тамници је зими било студено и влажно, лети спарно и стеничаво. Туговао сам за супругом и сином — кидале су ме њихове месечне посете. Бринуо сам пажљивије о свакодневном животу, али већ се нисам бојао лудила. Нисам стрепео за идеју ни хајао о смрти: био сам изван, изнад самог себе, изван, изнад реалности. Реална и спокојна је била идеја. У мени је био мир и поуздање — мој разум је осећао своју надмоћ, а моја душа своју несавладивост.

И време као да је било стало — мој ум и моје тело бележили су годишња доба, па и то нехајно. Али моје биће је било спокојно према трајању времена. Могао сам тако, у тамници, провести спокојно остатак живота — био сам у вечности. Невиност и идеја загосподарили су — загосподарили без разметљивости и осветништва — над властима и над стварима, над условљености и над материјом. Невина, чиста идеја је такорећи победила и саму себе — своју природну тежњу за реализацијом, за својим остварењем кроз власт и у власти. Она, идеја, постала је вредност за себе — можда за неко друго, не-моје време, остварива можда у неком друкчијем, не-тамничком времену. Постао сам роб идеје, уживајући у том и таквом ропству: није ли слобода робовање идеји, односно Богу — за оне који у Бога верују? Био сам, с тиме и тако, слободан — уколико је могуће бити слободан у свом времену и својим условима.

Аутор: Милован Ђилас
Преузето из књиге „Тамница идеја“

Advertisements

Ostavi komentar

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s