O prirodi rata

Ranjenici_na_Sutjesci_1943

Usred najstrašnije bitke jugoslovenskog revolucionarnog rata, u junu 1943. godine na Sutjesci, u šumskim vlažnim noćima, s grupicom izrazbijene vojske — u meni su, mimo moje volje, oživljavale nasleđene vizije i atavistička shvatanja. Nemci i Italijani su divizijama zatvorili klisure i zaposeli vrhove. Planinske i kaznene jedinice, s policijskim psima i planinarima, koji su već pre rata — zlu će trebati — istražili putljage, udoline i vrhove, pretraživali su šume, gazili duž brzaka da u nekom zapećku ili pod žilama živ stvor ne pretekne. Gruvanje topova i treska granata su bili zamukli. Svud okolo su praskale ručne bombe, štektali mitraljezi i razglegali se puščani pucnji — Nemci i Italijani su ubijali naše ranjenike, rešetali naše bolničare i nedužne, zapanjene begunce iz okolnih sela. Pitao sam se: Šta je rat, kakva je to sila, nadljudska u ljudima, dovela nemačke doktore i italijanske pevače u crnogorska i bosanska bespuća — da istrebljuju čobane i studente? — I mada mi je naš otpor, naše ratovanje, bilo i opravdano i shvatljivo — pitao sam se takođe: A šta nas, pobunjeničke snage našeg naroda, goni na otpor, u neravne bitke i bezmerna, bezumna pustošenja?

Prezalogajivalo se, pridremljivalo se i razmišljalo se s leševima i pogibijama — usred ljudske kasapnice od koje niko nije bio pošteđen, iz koje je samo slučaj mogao ponekog da spase. Prekoračili smo granicu smrti, ušli u smrt kao u neizbežnost.

Trajalo se sa smrću, u smrti. Da, nije već bilo ni mržnje — one mržnje utemeljene i podjarivane ideološkim postavkama i dobrovoljnim dužnostima. Neminovnost, nedokučiva i neizbežna. Za razliku od naših neprijatelja kojima su upravljali mehanizmi ideologije i soldateske — mi smo branili gole, lične živote i borili se za postojanje svog naroda kao subjekta među narodima. Baš zbog toga — zbog tog prekoračenja granice smrti, zbog te rešenosti na smrt za lik, za sudbinu svog naroda — mi smo bili slobodni: slobodniji, pa i hrabriji i preduzimljiviji, od naših neprijatelja.

U tim danima, u najsmrtnijim trenucima, nisam sumnjao ni u jednu postavku svoje ideologije — marksizma-lenjinizma. Ideologija mi je stajala u svesti čvrsto, kao i klisurine čije vrhove je zaposeo neprijatelj, budno motreći na svaki znak života u šumama. Ali mimo nje, pa i nasuprot njoj, javljale su se nove — ili možda stare, iskonske — pomisli i sumnje: šta je rat, zbog čega ljudi ratuju, ima li kraja, doglednog, ratovima?

Te pomisli i sumnje su ustvari i bile istinske ideje — ideje koje izniču iz postojanja, iz hrvanja na život i smrt, iz iskustava prošlosti i sanjarija o budućnosti… Pa i sama ideologija, marksizam-lenjinizam, dobijala je s tim novim, egzistencijalno-nacionalnim idejama — ili sam ja ideologiji, još vezan za nju, to pridavao — neke dublje korene, plodnija i svetlija opravdanja. Bez toga bi ta ideologija mogla biti oduvana, kao travčica s kamena, i zamenjena nekom drugom, pogodnijom ideologijom.

Te ideje, naslućene i neizrečene, možda dokraja i neizrecive — te ideje su davale tom boju na Sutjesci smisao i opravdanje koje nikakvo logičko rezonovanje nije moglo da formuliše: smisao i opravdanje te bitke, iskazivahu se samom bitkom, samim smrtnim obračunavanjem. Svesna rešenost na smrt i spontana, nepogrešiva i neobuzdana borba za život. Ideja-bitka, ideja-rat, ideja-život.

Baš zbog toga što je to bila za mene, za vojsku u kojoj sam bio, bitka s one strane smrti — baš zbog toga se u mojoj svesti javila diskrepancija između usvojene, „svesne“, marksističke ideologije i realnosti bitke, odnosno novih pomisli i sumnji. Naime, ideologija je učila: ratovi su proizvod klasnih suprotnosti i klasnih interesa, a jednog lepog dana, u besklasnom društvu, u komunizmu, s nestankom klasa nestaće i ratova, kao i svake druge nužnosti nasilja. A bitačna realnost, bitka kao život, sugerisala je, nagoveštavala je mom umu mnogo složeniju i trajniju, ako još ne i neprolaznu uzročnost ratova.

I tako danas mislim ono što sam tada, na Sutjesci, tek samo slutio.

Dokle god unazad dopire naše znanje o ljudima, o njihovoj preistoriji i istoriji — narodi, plemena i socijalne grupe su ratovali. Iz toga bi se moglo zaključivati da su ratovi svojstvo ljudske prirode. A baš za to nema pouzdanih dokaza, kao što ih nema ni za suprotno — da ljudi kao takvi nisu naklonjeni ratovanju i dominaciji. Jer mada se zna podosta o čoveku i njegovom ponašanju, doista se još ne zna — a nadajmo se da se neće ni saznati, jer bi time čovek postao banalni rob — suština ljudske prirode. Moderni biolozi dokazuju — možda su i dokazali — da životinjski svet ne ispoljava, ni prema tuđim vrstama, takve planske i toliko „krvoločne“ „nagone“ kao čovek — kao ljudske zajednice i njihovi predstavnici: možda se samo neke vrste insekata u „krvološtvu“ približuju čoveku.

matori_djilas

Po mome mišljenju — do toga sam došao u svojim zatvorskim razmišljanjima, prvenstveno u godinama od 1962. do 1966. — ratovi i građanski ratovi potiču iz ljudskog uma i iz ljudskog društva, iz ljudske zajednice kao takve: samim tim što misli i živi u zajednicama čovek mora i da ratuje. Ljudski um proizvodi ideje. Ali on, um, ne čini to nezavisno od realnih uslova i duhovnog nasleđa. A ideja je ideja ako se javi u „savršenom“, u apsolutnom vidu — ako je idealizacija, odnosno intelektualno tumačenje, realnog sveta. Sveta realnog kao prošlost, kao sadašnjost ili kao budućnost, tačnije — sveta kao sve to troje skupa. Jer um je sklon ka istini, ka apsolutnom. Niko doista ne zna kakve će biti posledice neke ideje, pogotovu ideje političke, sračunate na izmenu ljudskih odnosa. Sva dobra, ali i sva zla, začinju se najpre u ljudskom umu. Zbog toga treba biti oprezan s idejama, makar što su one najtvoračkija neizbežnost čovekova. A samim tim što je čovek, ljudska vrsta, prisiljen da živi u zajednicama, osuđen je i da se bori, da ratuje za te zajednice — bilo za odbranu postojećeg, svog i životnog, bilo za osvajanje, za pretvaranje tuđeg u svoje, u svoje životno.

Zbog toga — zbog tih neminovnosti rata, u ratu je sve sem ratovanja neefikasno, besmisleno i jadno. Jasnije, potpunije rečeno: zbog sklonosti ljudskog uma idejama, idealima i idealnim projekcijama, zbog neminovnosti ljudskih zajednica da se bore — ne treba se orijentisati na „večni mir“, nego se za mir uporno boriti. Boriti se za mir, za život ovih živih ljudi i njihovog poroda baš zbog toga što je pouzdanije da će ratova biti — ako, možda, i ne večito, a ono u doglednoj budućnosti — nego da ih neće biti. Jer jedino je ideja života vredna svih napora, pa i žrtvovanja svog života. Nijedna druga ideja nema, niti je imala, izgleda da živi i preživi — da pobedi. Danas je nov, konkretan, samo vid, samo način izražavanja, te nejasne, nedokučive i neodoljive večne uslovljenosti. Boriti se za mir u ovom i ovakvom svetu — svetu duhovno zatrovanom i životno zakrvljenom, snagom i svešću, oružanom silom i verom u novi harmoničniji svet, u svoj svet kao najbolji od svih mogućih svetova.

Podela ratova na „pravedne“ i „nepravedne“, mada nasleđena iz pradavnih mudrosti koje je vreme činilo mudrijim, ne izgleda mi danas dovoljno preciznom, dovoljno efikasnom: termin pravda i pravedan potiču iz možda pravednijeg, religioznog mišljenja, i baž zbog toga su nedovoljni za obogaćena, racionalistička, „zapadnjačka“ saznanja. Ratove bi, držim, trebalo deliti na nužne i nenužne, na narodne i oligarhijske. Pri čemu je sasvim sporedno da li narodni rat vodi grupa, a u oligarhijskom ratu učestvuje bezmalo čitav narod: presudno je da li je za narod, za njegov opstanak i razvoj rat nužan ili nenužan. I mada ni za tu procenu ne postoje pouzdani kriteriji — svak svoj rat smatra narodnim, a sve ratove vode grupe, elite i oligarhije — ipak iskustvo, iskustvo samog rata, ubrzo otkriva i njegovu prirodu.

Pisao: Milovan Đilas

Advertisements

Ostavi komentar

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s