Тако је говорио Димитрије Туцовић

Buda
Димитрије Туцовић у униформи српске војске.

Димитрије Туцовић (1881-1914) је био вођа социјалистичког покрета у Краљевини Србији, оснивач Српске социјалдемократске странке, уредник Радничких новина и Борбе.

Читавог живота се борио за радничка права. Био је један од угледних чланова друге интернационале. Као војник је учествовао у освајачком походу на Албанију, против чега је до краја живота писао. Погинуо је у одбрани Србије од Аустријанаца 1914. године.

Туцовићеви цитати су драгоцено сведочанства о стању у Србији и на Балкану почетком 20. века.

О животу у тадашњој Србији

Има безброј кућа у којима је по 10-15 душа, а свега имају један пар опанака, па и они се не носе увек, већ на смену, и то само онда кад ко пође у варош. Због оскудице у обући много света не иде у цркву, а колика је ужасна немаштина најбоље се огледа у томе: што сад мало ко и купује нову обућу, већ стару, исцепану, која је до скора бацана на буњиште.

У Србији нема више гладних година – јер су све гладне.

О дечјем раду у тадашњој Србији

sss
Дечји рад у некој капиталистичкој земљи (није Србија).

Ово су деца из текстилних фабрика у Лесковцу. Од четрдесет седморо, шесторо их је ступило у фабрику од седам година, четрнаесторо од осам, дванаесторо од девет, осморо од десет, седморо од једанаест. Раде у фабрици по 12 сати. Њихова старост је: четворо од осам, петоро од девет, седморо од десет, десеторо од једанест, шеснаесторо од дванаест, петоро од тринаест, једно од четрнаест година.

Ову децу фабриканти Илић, Теокаревић и Петровић упропашћују у својим предузећима, тамо их туку, па кад полумртва од рада и тортура попадају, долазе им ноћу родитељи те их носе кући.

О неједнакости грађана у тадашњој Србији

У Србији постоји подела грађана на три класе: прва класа, то су они који имају право да бирају и да буду бирани; друга класа, то су они који имају само право да бирају. И најзад, трећа класа, то су они који немају право ни да бирају ни да буду бирани. Ту срамну поделу на грађане првога, другога и трећег ранга треба већ једном укинути. Цензус је глупа и варварска установа.

О економском стању у тадашњој Србији

Ми производимо за међународни трг и зависимо од прилика на њему. Ми смо један дио светског привредног организма. Ми нисмо чаура за себе, већ жица уткана у ткиво целог света, и ми или морамо са целим светом напред или ћемо бити прегажени. Ми не смемо стати на ралици и примитивноме занату, не смемо допустити да због економског мртвила наши радници беже у Беч, Берлин, Хамбург и велике капиталистичке центре…

О штампи у тадашњој Србији

Београдско новинарство је и врло неваљало и врло реакционарно. Оно служи влади, утире пут за увођење реакције, припрема духове да лакше приме гушење слободе.

О језику јужних Словена

Ово је Туцовић рекао за српски и бугарски. Можете замислити шта би рекао данас:

Никаква шовинистичка искључивост нити пак плаћене теорије филолога не могу учинити двама језицима говоре они који се без икаквих тешкоћа и без понављања, сретајући се први пут у животу, тако лако разумеју. Ја не знам шта је онда један језик ако није то. Мене се много не тичу филолошке норме и теорије: Ја зовем једним језиком дијалекте на којима се народне масе без икакве тешкоће споразумевају.

О потреби југословенства

Југословенско питање у Аустро-Угарској није се јавило ни из мржње словенске расе према германској или мађарској, ни из славенофилских фантазија о једном великом свесловенском царству. Оно се јавило као резултат привредних и културних потреба самог народног живота, које не могу да буду задовољене у данашњем ропском политичком положају.

О потреби уједињења Балкана

Buda
Балкан пре балканских ратова.

Груписање и узајамност земаља и народа на Балкану једини је пут који води привредном, националном и политичком ослобођењу.

Балкански народи, сваки за себе, подвојени, увек су представљали сламку у завојевачким вихорима на Балкану. […] О они ће и даље то бити, докле год остану подвојени, па чак и непријатељски расположени једни према другима.

Балкан пати од сувише честих граница.

Тежње народа на југоистоку Европе могу бити остварене само удруживањем привредних снага, уклањем вештачки створених граница, омогућавањем потпуне узајамности и заједнице у животу, као и заштитом од заједничке опасности.

Овај Балкан са својом Моравском и Вардарском долином, са рудницима под Копаоником и Балканом, богат шумом, пољем, њивом, угљем, рудом и водом, у стању је да да прилике за рад, напредак и развитак. Али то само тада кад ми на њему своје снаге удружимо.

О слободи свог и других народа

Ми социјалдемократи се у погледу на националну слободу разликујемо од буржоазије. Јер буржоазија хоће слободу за свој народ по цену уништења слободе других народа. Ако би се Маћедонија присајединила Бугарској, онда би на сваког једног Бугарина, који би био ослобођен, долаило по један или више заробљених Срба, Грка, Румуна, Турака, итд. Ако би се Стара Србија придружила Србији, онда би опет на једног слободног Србина долазила по два поробљена Арнаутина, Турчина, итд. Ми хоћемо слободу свога народа не уништавајући слободу других.

О заузимању туђих насеља

Buda
Пропагандне разгледнице из Драча, штампане 1915.

Наш власнички свет машио се туђе земље и туђе слободе, некадашњи херолди националног ослобођења понели су заставу националног поробљавања.

Ми смо доживели да са лозинком националног ослобођења оставимо хиљаде људи онде где и нема Србина.

Ми смо били противу ратничког наступања на Арбанасе из два разлога: прво, то је завојевачки ратни поход противу којега се мора бунити свака здрава свест; друго, напад на Арнауте ствара нам једну несрећу, копа јаз између два народа, који су чак у извесиим крајевима и измешани врло јако, изазива непријатељство које ће нас врло скупо коштати.

Србија није ушла у Арбанију као брат него као освајач… Србија је изгубила додир са представницима арбанаског народа и одгурнула га у очајну мржњу према свему српском.

Србија је хтела излазак на море и једну своју колонију, па је остала без изласка на море а од замишљене колоније створила је крвнога непријатеља.

Завојевачком политиком српске владе према арбанском народу створени су такви односи, да се у скорој будућности мир и редовно стање тешко могу очекивати.

Завојевачко држање Србије према арбанском народу показало је како се политиком уноси мржња међу народе.

О ратним злочинима над нејачи

Али оно што балканским ратовима удара печат најварварскијих и најкрвожеднијих ратова мрачнога средњега века, то нису потоци крви с једне и друге стране попадалих леса наоружаних људи, који су у рат кренули, не, већ су то реке крви поубијанога неборачкога становништва, невине деце, жена и мирних људи, раднога света Старе Србије, Арбаније, Македоније и Тракије, чија је једина кривица што се друкчије богу моли, што другим језиком говори, друго име носи и што је на свом вековном огњишту наивно сачекао четири дивље најезде.

О првом паљењу села

Једна од спаљених вароши током балканских ратова 1912-1913.
Једна од спаљених вароши током балканских ратова 1912-1913.

Још и сада, ја не могу да заборавим утисак које је на мене чинило црвенило неба од првога паљења села. Првих недеља рата са Турцима ми ноћи нисмо имали, јер смо се кретали, логоровали и тукли према светлости арнаутских села која су горела. Ватре запаљених села биле су једини сигнал којим су поједине колоне српске војске јављале једна другој докле су стигле.

Када сам сазнао за ове последње подвиге српске војне и грађанске власти у новим крајевима, помислио сам: Зар је злочиначка комитска психологија овладала целом власничком хијерархијом; од првога министра до последњега жандарма, а ти, Србијо, куда ћеш са њима и где ћеш се зауставити?

О сатирању суседног народа

Ми смо извршили покушај убиства с предумишљањем над читавом једног нацијом. На том злочиначком делу ухваћени смо и спречени. Сад имамо да испаштамо казну. Она је страшна: то је неповерење, па чак и мржња читавог једног народа.

О српским непријатељима

Србија је у балканским ратовима удвостручила не само територију него и број спољашњих непријатеља.

Ако је ико имао услова за споразуман рад са Арбанасима, то су га имале Србија и Црна Гора. Не само измешаност насеља и сродност суседних племена већ и узајамност интереса упућивале су ова два народа на споразум и пријатељске односе.

О албанским побуњеницима на југу

Какав ли тек режим [у Новој Србији] мора бити према Арбанасима? Они, додуше, не протестују у новинама, они не пишу дописе против наших власти. Јер те дописе не би могли послали у Београд и јер им те дописе нико у Београду не би штампао. Али у накнаду за то, чим попусти зима и пролепша време, они се скупе у хиљадама и плотунима из пушака подижу колективно свој протест против српског режима самовоље и насиља који тамо влада

Потребно је бар сада погледати истини у очи и, насупрот предрасудама, признати да је борба коју данас арбанаско племе води природна, неизбежна историска борба за један друкчији политички живот него што га је имао под Турском и друкчији него што му га намећу његови свирепи суседи, Србија, Грчка и Црна Гора.

О уласку у Ђаковицу са српском војском

Ђаковица је чисто арнаутска варош. И околина Ђаковице је не само претежно, већ скоро искључиво арнаутска. У целом овом крају Србија је затекла место Срба српске средњевековне споменике, хладне зидине, које имају вредности за археолога и уметника… И управо основни узрок свих незгода од којих данас патимо и од којих ћемо убудуће много патити лежи у томе, што смо ушли у туђу земљу.

Српска војска у Косовској Митровици 1912. године.
Српска војска у Косовској Митровици 1912. године.

О стању у тадашњој српској војсци

Много боље од ранијих ови ратови су показали да је општа војна обавеза једна крупна лаж. Уколико је војна обавеза уопште захватила по некога чиновника, трговца, богата рентијера или капиталиста, они су монополисали неборачке службе, које се најчешће своде на харање државе и пијанчење. Њих ћете наћи при штабовима, у комесаријатима, у кујни или комори, или код команданата као посилне који опет имају своје посилне! Тај је свет проводио време у патриотским опкладама или у патриотском пијанчењу, докле су ужаси рата десетковали масе сиромашног народа.

О пљачки српске војске по Србији

Туцовић је ово записао неколико дана уочи Колубарске битке 1914. године, у којој је погинуо:

На Јучерашњем маршу показало се у пуној светлости беснило ратних страсти. Војници су изгубили сваки човечански осећај и као бесни пси јуре ројем поред друма од куће до куће, тражећи шта ће опљачкати. Деца и жене узаман запомажу да спасу што имају, док их наперена пушка у груди не ућутка. Гледао сам како један војник свлачи с деце на колима која беже поњаву и прети мајци да ће је убити ако буде запомагала. Један тресе кошницу, други просипа ракију, трећи вади хлеб из ватре. Настао је такав хаос као да ова земља не постоји и као да нико никога не припознаје.

О патриотизму

Наш патриотизам и није патриотизам владајућих класа, које хоће и што већу војску и што већи зајам за наоружање, али не пристају да се ти терети праведно расподеле према имућности и да се сиромашном делу народа не оптерећава и не одузима оно што му је за опстанак неопходно потребно.

Ми сматрамо да наша спрема за борбу против страних завојевача није у броју бајонета већ у истинским слободама и реформама и стварном раду на културном и материјалном уздизању народних маса. Тешко Србији ако у овом смислу буде и убудуће тако радила као и досад.

Advertisements

Ostavi komentar

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s