Национално питање у делу Симе Марковића

Sima
др Сима Марковић

Др Симу Марковића не треба посебно представљати – био је велики математичар, универзитетски професор, народни посланик, борац за радничка права у Краљевини Србији, а потом један од вођа КПЈ. Због својих ставова о националном питању сукобио се са Стаљином лично на једном од конгреса Комунистичке интернационале. Убијен је у Стаљиновим чисткама 1939. године.

Следи одломак из вероватно најзначајније књиге др Симе Марковића, Национално питање у светлости марксизма, која осликава расправе вођене у Краљевини Југославији 1920-их година.

Пре свега, кад је реч о спору између Срба, Хрвата и Словенаца, све више се са свих страна истиче у први ређ питање: јесу ли Срби, Хрвати и Словенци један народ или три народа? Као што ће се видети из доњег излагања, ово питање, кад се цео спор о коме је реч посматра кроз призму марксизма, нема у ствари никакву практичну вредност. За наш став према спорним питањима сасвим је свеједно, јесу ли Срби, Хрвати и Словенци три ’племена’ једног народа или три народа. Али како се баш на том питању упорно инсистира и са једне и са друге завађене стране са очевидним политичким тенденцијама, ми ћемо, у духу марксистичке теорије нација како смо је формулисали у првом одељку и примењивали у свим осталим, дати одговор и на то питање, наглашавајући још једном да оно за нас представља само известан теоријски интерес. Разуме се, ми се на овом месту не можемо упуштати у опширнија историјска испитивања — јер би то захтевало засебну студију — него ћемо, у најкраћим потезима поменути само резултате до којих та испитивања доводе…

Као што се види, један летимичан поглед на историју Срба, Хрвата и Словенаца у XIX веку показује да су се и Срби и Хрвати, и Словенци, потпуно независно једни од других, развили у самосталне модерне нације. И српска, и хрватска, и словеначка нација одговарају свима условима који се, по дефиницији коју смо усвојили у првом одељку, од једне нације траже. Тако долазимо до закључка да су Срби, Хрвати и Словенци три нације, ако употребимо реч народ као синоним нације, три народа. То је неоспорна историјска чињеница. Срби, Хрвати и Словенци нису никада до уједињења, крајем 1918. године, живели заједно, на једној територији, иако су били у суседству; међу њима никад није било саобраћајних и економских веза које би их спајале у једну целину. Напротив: вековна туђинска владавина их је не само територијално раздвајала, него им је на све могуће начине ометала и отежавала и саобраћајне и економске везе. По нашој дефиницији, међутим, без заједнице територије и економског живота нема једне нације. И већ по томе, Срби, Хрвати и Словенци не би могли бити једна нација, чак кад би им остале битне ознаке нације, језик и култура, биле исте, што никако није случај. Јер, док се српски и хрватски језик могу сматрати као један језик, словеначки језик је несумњиво један засебан језик, који је сродан са српско-хрватским, али се никако не може деградирати на степен српско-хрватског дијалекта…

Из свега досадашњег излази јасно да и Хрвати и Словенци имају исто такво право као и Срби да се сматрају као засебне нације у модерном смислу речи. Али је интересантно да им се то несумњиво право оспорава са српске стране, и то са нарочитом упорношћу баш од дана уједињења у једну државу!…

Са српске стране се најчешће заступа гледиште да су Срби, Хрвати и Словенци три племена једног народа, да су они троимени или, како се Самоуправа једном изразила, »троједни« народ. На тој основи створена је и теорија о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, према ономе што смо и раније изложили и утврдили, јасно је, пре свега, да формула ’три племена једног народа’ не може имати никакву научну подлогу…

Зашто ,се творци теорије о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца тако грчевито држе формуле ’три племена једног народа’? Зашто се свршене нације деградирају на племена? Ако се хтело да се том формулом истакне како Срби, Хрвати и Словенци имају услова да постану један народ, једна нација, то се могло постићи и без икаквог завијања. Јер је несумњиво да су уједињењем три тако сродна народа као што су Срби, Хрвати и Словенци у једну државу створени сви потребни услови да она у току историјСког развитка, у процесу природне асимилације, постану један народ, једна нација. Јер нација, као што смо видели, није ништа трајно, вечито, апсолутно, него, као и све историјско, у току времена променљиво…

Sima
др Сима Марковић, Национално питање у светлости марксизма

На политичком пољу, империјалистичке тежње српске буржоазије добиле су израза у форсирању државног централизма, који је најзад, на довољно познати начин, санкционисан Видовданским уставом. Да би оправдала један реакционарни симплистички устав, који најбоље одговара њеним аутократским прохтевима, владајућа српска буржоазија је исмислила и једму симплистичку теорију о народном и државном јединству: Срби, Хрвати и Словенци су један и недељив народ, зато и држава Срба, Хрвата и Словенаца мора бити једна и недељива! А један провинцијалац, са невероватно уским политичким хоризонтом, као што је г. Светозар Прибићевић, довео је горњу теорију до апсурда апсурдном тезом: да се народно јединство и споразум између Срба, Хрвата и Словенаца узајамно искључују! Насупрот хегемонистичком централизму српсике буржоазије, са хрватске и слованачке стране истичу се, у погледу државног уређења, аутономистички, федералистиички и конфедералистички захтеви. Словенци траже легислативну аутономију, хрватска заједница је била за федерацију, а Радић захтева конфедерацију. Ваља нагласити да ни међу Хрватима ни међу Словенцима нема ниједне политичке групе која би била против државног јединства, за отцепљење. Хрвати и Словенци траже само право самоопредељења у оквиру данашње државе, коју сви фактички признају. На тај начин се национално питање у Југославији, засад, поставља као уставно питање…

Из целокупног досадашњег излагања јасно излази какав став у националном питању треба да заузме марксистички пролетаријат Југославије. Марксистички пролетаријат признаје и Хрватима и Словенцима неограничено право самоопредељења, тј. право на самосталну државну егзистенцију. Међутим, Хрвати и Словенци, као што смо већ поменули, не желе, бар засад, отцепљење од данашње државе. И то је сасвим разумљиво. Хрватска и словеначка буржоазија, као капиталистички развијеније, желе што пространију пијацу за своје индустријске продукте: оне имају најживљег интереса да државна територија, као једна царинска област, буде што већа. Свесна и свих осталих слабих страна једне мале државе у данашње време, хрватска и словеначка буржоазија морају најискреније желети да се данашња државна заједница одржи. Хрватски и словеначки пролетаријат, такође, не само да нема никаквог интереса да се одваја од српског пролетаријата, него му сви интереси налажу да остане с њим у најпунијем јединству. Парола отцепљења могла би, зато, и код Срба, и код Хрвата и код Словенаца, наћи засад, одјека само у извесним интелектуалним ситнобуржоаским круговима, који немају никаквог стварног утицаја на јавни живот. Али није немогуће да Хрвати и Словенци, при евентуалним компликацијама у унутарњој или спољној ситуацији, и друкчије поставе питање свога самоопредељења. Јер жеља Хрвата и Словенаца да остану у заједници са Србима није апсолутна: са реакционарном српском буржоазијом, која би била само оруђе у рукама француског империјализма, који је сваког часа може гурнути у какву ратну авантуру, ни Хрвати ни Словенци, очевидно, немају интереса да буду заједно. Зато се са њихове стране истиче као први услов за опстанак заједнице: пуна демократија унутра и мирољубива политика споља. Само на тој подлози може се осигурати трајна државна заједница Срба, Хрвата и Словенаца …

Несумњиво је, међутим, да скоро ниједна област, па ма како оне биле разграничене, не би могла бити хомогена у националном погледу. У Хрватској би, на пример, било и Срба и Немаца, а можда и Словенаца; у Словеначкој Немаца и Хрвата; у Војводини, поред Срба, још и Мађара, Немаца, Хрвата, Словака и Румуна; у Македонији, поред Срба, још и Бугара, Турака, Арнаута, Куцовлаха и Грка; у Босни су углавном Срби и Хрвати, итд. Према томе постојала би и даље опасност да ће националне мањине у појединим областима бити изложене насиљу већине, што би изазвало нове националне борбе и дало маха разним иредентистичким покретима. Али треба нагласити да би та опасност постојала само тада, ако би ма која нација уживала ма какве привилегије на штету осталих. Та опасност, међутим, не постоји у режиму пуне демократије, тј. националне равноправности у сваком погледу (језик, школа, религија, итд.). Ако се земаљским уставом укину стварно све националне привилегије, ма у ком облику оне биле, и ако се националним мањинама загарантује неограничено право употребе матерњег језика, подизање школа, слобода савести итд. — онда нема бојазни ни од унутарњег националног трвења ни од иреденте…

Тако долазимо до закључка да би, и са гледишта радничке класе, покрајинске аутономије, на подлози најпуније демократије, биле најбоље решење уставног питања, решење које би потпуно могло задовољити све нације и националне мањине које су изјавиле жељу да остану у државној заједници. По себи се разуме да није реч о уским административним аутономијама, него о ширим политичким аутономијама, чије би атрибуције имале одредити у првом реду споразуми између Срба, Хрвата и Словенаца. За разграничење појединих аутономних области мора се истаћи као највиши принцип: народна воља, изражена општим слободним гласањем у свима спорним случајевима. То је решење уставног питања, за које се данас класносвесни пролетаријат Југославије мора свом снагом заложити, јер то решење у данашњој конкретној ситуацији најбоље одговара интересима радничке класе целе земље. Радничка класа је исвесна да ће националне борбе ишчезнути тек у социјалистичком друштву, али је највиши интерес радничке класе, да се националне борбе још у оквиру капиталистичког друштва сведу на минимум, на најмању могућу меру. Буржоазија је та, која свесно, с планом и рачуном, распаљује и вештачки потхрањује националне борбе, да би разјединила раднике разних нација и онемогућила јединствени интернационални класни фронт пролетаријата. Против утицаја буржоаског национализма у радничким редовима класносвесни пролетаријат може се са успехом борити само на један начин: истичући отворено и залажући се одлучно за све оне националне захтеве, које свима нацијама и националним мањинама осигуравају најпунији национални, економски и културни развитак.

Advertisements

Ostavi komentar

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s