Kako sam se borio za besplatnu muziku

Danas sam bio u sudu kao svedok da podržim svog prijatelja i izdavača Ognjena Uzelca i jedan kafić iz Rume koji je SOKOJ tužio jer su puštali moju muziku.

Za one koji ne znaju, Ognjen je osnovao Fair Share bazu slobodne muzike, koju mogu puštati zanatlijske radnje, kafići, frizerski saloni, radio stanice i svi ostali koji ne žele da plaćaju Sokoju parafiskalni namet, tzv. muzički dinar, koji u stvari iznosi par hiljada dinara.

Sokoj je u tu svrhu pokrenuo debilnu kampanju, u koju je uključio i neka velika imena iz sveta muzike (Kornelije Kovač, Bregović, Bajaga) koji nam zajedno poručuju: MUZIKA NIJE BESPLATNA! E pa prijatelji, Vaša muzika nije besplatna, MOJA MUZIKA JESTE!

Na sudu sam potvrdio da sam ekslicitno dozvolio tuženom kafiću iz Rume da puštaju moje pesme bez nadoknade. To očigledno nekom nije bilo dovoljno. Po uvrnutoj logici koju zastupaju tužitelji, ako bih sutra otvorio svoju dečju igraonicu, u njoj ne bih smeo da puštam svoje dečje pesme, bez da mesečno plaćam Sokoju i ostalim reketašima.

E pa izvinite me gospodo, ove pesme sam smislio, komponovao, snimio o svom trošku, u svom studiju, samostalno ih izdao i distribuirao. Nikakav SOKOJ, OFPS, PI niti bili koja druga fantomska organizacija nema pravo to da prisvaja, niti može to da ospori!

Ovde javnim putem želim da poručim svim ljudima znanim i neznanim, koji drže kafiće, dečje igraonice, zanatlijske radnje, frizerske salone i slično, da slobodno mogu puštati moje pesme bez ikakve nadoknade. To je moja volja, volja autora. Ako vas neko tuži za puštanje moje muzike slobodno mi se obratite, svedočiću u vašu korist, u skladu sa činjenicama.

Ja apsolutno poštujem ako neko želi da naplaćuje svoju autorsku muziku, ipak su u to uloženi značajan trud, vreme i novac. Ali niko nema pravo prisilno da uzima pare od drugih u moje ime.

Moja poruka svima njima muzičkim monopolistima je: OKANITE ME SE!

Prilog 1: moja pesma za decu koju možete slobodno puštati:

Prilog 2: moja pesma za odrasle koju možete slobodno puštati:

Uživajte drugari!

Advertisements

2 mišljenja na „Kako sam se borio za besplatnu muziku

  1. Eh prijatelju, džaba ti sve. Zakon je bušan. Prvo, ne postoji rupa po kojoj ti možeš da ne tražiš pare. Drugo, čak i ako hoćeš da ne tražiš, zakon dozvoljava da umesto tebe neko drugi traži. Treće, ako hoćeš da napraviš SOKOJ2 jer nećeš da SOKOJ umesto tebe skuplja pare, ne može. Oni su monopolisti. Član 157 kaže „Samo jedna organizacija može dobiti dozvolu za kolektivno ostvarivanje autorskog, odnosno srodnih prava za istu vrstu prava na istoj vrsti dela, odnosno predmeta srodnog prava.“ Njihova pozicija je zaštićena, nije predviđen javni poziv za dodelu ovog monopola, nije moguće oduzeti ovaj monopol. Problem je jedino što se niko ne buni protiv člana 157.

    1. Bušna je tebi ta logika, prijatelju. Načitan si i lepo upućen u Zakon, ali kao da ne vidiš, ili nećeš da vidiš, i iz toga zaključiš jedino moguće – da se ne zove Zakon o autorskoj i srodnim obavezama već o pravima. A, to je „rupa“ golema ko Kosmos. Nije pravo obaveza, pa da se mora ostvariti, bilo da je „moraš“ ostvariti sam, posredstvom zastupnika ili posredstvom jedne ili više kolektivnih organizacija. A, da bi se mogao promeniti član 157., i svašta nešto još, i u Zakonu i oko njega, moglo bi. I moraće.

Ostavi komentar

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s