Милован Ђилас: Веруј и бићеш невин и непобедив

Тамница је што и пустиња, што и пештера — тамница је модерна замена за пустињу и пештера. Све религије су се зачеле и сазреле у пустињама — провериле се одолевајући пустињским, искушениковим и Сатаниним, кушањима. И као што је Сатана вребао спремно и присутно слабости и колебања пророка и Божјих посланика, тако у тамницама судије и управници мотре на борца нуткајући га благодетима стоструко већим од оних којих су га лишили — да би му одвојили живот од идеје, да би, подарујући му живот, ослабили, ако не и дотукли саму идеју. А живот је најопаснија, увек присутна и спремна замка. Живот је вредност која ничим не може бити ни замењена ни накнађена. Али је идеја значајнија, трајнија и непролазнија: идеја је живот у будућности, у вечности.

Nastavi sa čitanjem „Милован Ђилас: Веруј и бићеш невин и непобедив“

Advertisements

Милован Ђилас: Судије су задужене да докажу оно што су полицајци изнудили

mucenik-pred-sudom

Полицајци су задужени, полицајци сматрају својом дужношћу — у државама у којима хапсе и суде због идеја — да открију кривца, саберу доказни материјал противу њега и натерају га на признања и терећење сумишљеника. Потом се судије прихватају деликатнијег, „законског“ посла, да „кривца“ и „кривицу“ уклопе у законске форме. Њихов посао је тежи, јер се не служе тортуром. Ставише, каткада понеки судија испољава ако и не сажаљење према „кривцу“, а оно прећутно ограђивање од полицијских бруталности: Сада сте у суду — можете да говорите слободно…

Nastavi sa čitanjem „Милован Ђилас: Судије су задужене да докажу оно што су полицајци изнудили“

Милован Ђилас: О снази вере и победи мученика

Milovan_Đilas_Sremska_Mitrovica_1933

Трипут сам у животу био слободан — веома близу непостојећој, неостваривој апсолутној слободи: дваред у затвору, а једаред у рату. Може неко приметити: сваки пут у изузетним, мучним и опасним, смртно опасним, приликама. Али није баш тако. Него сам се апсолутној слободи најближе примакао у поменутим приликама баш због тога што сам у њима, у тим приликама, најдубље, најпостојаније веровао. Околности су бесумње допринеле да вера пређе границу живота и смрти — да се ја довинем слободе. Али то не би било могућно да вера већ није у мени постојала као потенцијално несломива — као јача од свих дивота живота. Они који нису имали такву веру падали су, и падају — спашавајући непоновљиви и предивни, голи живот — у ропску покорност. Јер до вере, до идеје — до вере-идеје, не долази се лако и преконоћ, макар се и неке њене компоненте наслеђивале. Вера-идеја се стиче кроз страшну борбу између дужности и љубави, између савести и насладе — она мора постати једина љубав и врхунска наслада да би постала и слобода.

Али нека нико не помисли да је у том мом осећању, у том мом сазнању слободе била пресудна чврстина, а не садржина веровања, односно сама идеја. Јер се чврсто не може веровати у коју било идеју, него само у ону која се у свести споји са судбином — с неизбежним, најживотнијим токовима живота.

Nastavi sa čitanjem „Милован Ђилас: О снази вере и победи мученика“