Piše: Goran Despotović
U ovo vreme 1943. operacija Weiss I bila je u punom zamahu. Počela je 20. januara, i 8. februara napadni klinovi 7. SS divizije i 717. divizije konačno su se spojili istočno od Bos. Petrovca, čime je opkoljen Grmeč. Nakon čišćenja Grmeča, trebalo je da počne Weiss II, već u zakašnjenju.
Ali istovremeno se odvijao i kontraudar. Prva proleterska divizija bila je uveliko na maršu prema pruzi Sarajevo-Konjic, Druga proleterska prema Drežnici, a Treća udarna prema Prozoru i Jablanici.
Uslediće meseci i meseci oštrih i dramatičnih borbi, i, za Vrhovni štab, neće biti pristojnog konaka od napuštanja Bihaća u januaru, pa do ponovnog zauzimanja Jajca u septembru ’43. Naporan period, fizičiki i mentalno, i, bez obzira na nekoliko nervoznih i pogrešnih reakcija, opšta strategija bila je ispravna, i dovela je do konačne pobede.
Do oslobođenja.
Do revolucije.
Ali drami nije bio kraj. Samo tri godine nakon rata dolazi do bolnog i opasnog raskida sa Moskvom. I ponovo je, bez obzira na nekoliko nervoznih i pogrešnih reakcija, pobedila ispravna strategija.
Revolucija je skupo plaćena. Masovno su ginuli najbolji, neretko pred očima Tita i Vrhovnog štaba. Desetog juna 1943. od avionskih bombi poginuo je Vasilije Đurović, komandant Četvrte proleterske brigade koji je upravo podnosio raport Titu i još osamdeset boraca i oficira, uključujući i britanskog kapetana Stewarta, a sam Tito bio je ranjen. Ali, pobeda je na kraju bila nesumnjiva i blistava. Entuzijazam je bio ogroman, i volja za obnovom i modernizacijom zemlje neupitna. I, uprkos teškoćama, stvari su krenule na bolje.
Raskid sa Moskvom i neupitnim prorokom svetskog komunizma Staljinom doveo je do preispitivanja nekih osnovnih postavki. Rukovodstvo je odlučilo da se osloni na poverenje prema ljudima koji su izneli ratnu pobedu na svojim plećima i koji sad sprovode obnovu i izgradnju. Uvedena je ideja radničkog samoupravljanja.
Četvrt veka kasnije zemlja je bila jedva prepoznatljiva. Izvedena je masovna urbanizacija, izgrađena su dva miliona društvenih stanova, izgrađena infrastruktura, podignuta je industrija i građevinska operativa, turizam postavljen na zdrave osnove, podignut je obrazovni nivo stanovništva. Živelo se sasvim drugačije – ležernije, sa više hedonizma i manje ideologije.
U tom trenutku sve je ličio na jednu veliku blistavu pobedu.
Bilo je u međuvremenu raznih trvenja i konfrontacija, ali ništa ni blizu toliko dramatično kao četrdesetih. Tih sedamdesetih lideri revolucije i izgradnje, Titov uži krug, bio je već pri kraju svog radnog i životnog veka. Razmišljali su o ostavštini – o tome kako da zaštite svoje delo od neizvesnosti koju donosi budućnost. Izazovi su bili brojni – idejna neslaganja, lične sujete, nacionalna pitanja, finansijska pitanja.
I tako je nastao USTAV IZ 1974.
Danas je ozloglašen, i njegovo razumevanje svodi se na površno gledište kako je ustav konfederalizovao zemlju i doveo do njenog raspada.
Doduše, dobar deo sistema postojao je i pre, ali sa novim sistemom, samoupravljanje je trebalo da uđe u turbo mod.
Za tvorce novog sistema, među kojima se isticao Edvard Kardelj, osnovno pitanje bilo je, kako zaštititi funkcionisanje sistema od mogućih zloupotreba od strane ambicioznih pojedinaca. A osnovni odgovor bio je: osloncem na bazu, odnosno na masu.
Verovatno inspirisani masovnim heroizmom velikog broja bezimenih boraca u ratu, te velikog broja anonimnih radnika u izgradnji zemlje, autori sistema došli su do zaključka:
TREBA POKLONITI PUNO POVEDRENJE RADNOM ČOVEKU IZ BAZE.
Kardelj je zastupao rešenje koje je trebalo da sva prava i odgovornosti što neposrednije prenese na radnog čoveka iz baze. Ipak, pitao je Tita, da li misli da je to rizično. Tito je po tom pitanju zadržao svoje osnovno ubeđenje iz rata:
– Ljudi su naše najveće bogatstvo, i naša najveća snaga.
To se posebno vidi u sistemskom zakonu koji je zaokružio sistem, i koji je i danas slepa mrlja, kako desnice, tako i levice. Taj se dokument zove
ZAKON O UDRUŽENOM RADU.
Ovaj zakon uspostavio je potpuno autonoman sistem zasnovan na neposrednom suverenitetu radnika i građanina. Radnik je na svom mestu bio član Osnovne orgnizacije udruženog rada. Ako je brojala više od 100 ljudi, OOUR je birala svoju skupštinu, u suporotnom se odlučivalo na zboru svih. Zbor je delegirao svoje predstavnike sa imperativnim mandatom u Radnički savet, a ovaj je imao sva ovlašćenja: od izbora direktora, preko odluka o platama, do odluka o investiranju, udruživanju i razvoju.
Rad nije imao samo svrhu pravljenja proizvoda i ostvarivanja zarade. Rad je takođe imao eksplicitno socijalnu svrhu. Iz zarade je trebalo omogućiti obrazovanje, zdravstvenu infrastrukturu, zapošljavanje, rešavanje stambenog pitanja. Zato je lokalno stanovništvo s jedne strane formiralo svoje skupštine, a takođe i pružaoci usluga obrazovanja i zdravstva. Svi oni su paritetno učestvovali u formiranju skupština koje su odlučivale o lokalnim društvenim pitanjima, i koje su sačinjavali na paritetnom principu imenovani predstavnici građana, predstavnici zdravstva, obrazovanja, ili čega već, i predstavnici proizvodnje.
Te skupštine su se zvale Samoupravne interesne zajednice.
One su imale ingerencije da neposredno rešavaju lokalna pitanja, a za opšta i zajednička pitanja imenovale su delegate u Republičke samoupravne interesne zajednice.
Svi imenovani delegati odozdo naviše imali su imperativni mandat, i na svakom nivou trebalo je da se odluka donese usaglašavanjem, po mogućnosti bez preglasavanja.
Tada nije postojalo npr Ministarstvo prosvete – postojala je Skupština RSIZ obrazovanja, i stručna služba, na čelu sa sekretarom.
Sistem je očigledno omogućavao i favorizovao svaku vrstu inicijative i kontrole odozdo.
A kako je to funkcionisalo u praksi? Odgovor ima dva dela:
1. Funkcionisalo je bolje nego što smo strahovali, ali slabije nego što smo se nadali. Nije došlo do haosa i rasula, sistemi su funkcionisali redovno. Ali direktna inicijativa odozdo nije dorasla do svojih mogućnosti.
Kako su obični ljudi doživljavali svoje upravljačke i skupštinske obaveze? Pa, na prvom mestu, to je bilo dodatno vreme. Smišljen je izraz „sastančenje“, i postojao je stalni pritisak da se ti sastanci nekako uguraju u radno vreme.
Osim toga, dobar deo materijala bio je nezanimljiv, takoreći protokolarne prirode, usvajanje nekih izveštaja, produžavanje nekih procesa. Za dobar deo su radnici bili nekompetentni, pa su se u pravilu oslanjali na „mig“ odozgo, što je kvarilo reputaciju samoupravljanja.
Ma, to je sve samo prividno, govorili su mnogi.
Doduše, postojala su mnoga zanimljiva pitanja, oko odluka o stanovima, platama, letovanjima i slično, i tu je bilo dosta rasprava. Pitanja poput lokalih vodovoda i slično rešavana su u pravilu kombinacijom samodoprinosa i zahteva za pomoć sa višeg nivoa.
Počeli su se artikulisati i različiti interesi, u čemu se ogledalo uznapredovalo formiranje malograđanskog sloja. Na primer, oni koji su već dobili društveni stan, bili su zaniteresovani za smanjivanje socijalih davanja u korist davanja za plate, i obrnuto.
Ali, pravi test došao je osamdesetih.
2. Tokom sedamdesetih investicioni apetiti su dalje rasli. To se poklopilo sa periodom povoljnih i dostupnih kredita na svetskom finansijskom tržištu, pa se ušlo u brojne megalomanske projekte iz metalurgije, bazne industrije i slično.
Naravno, bila je u pitanju klopka.
Klopka se 1980. zatvorila, i počela je dužnička kriza u kojoj se tada našlo dve trećine zemalja. Pored Jugoslavije, u još težem položaju npr bile su Mađarska i Rumunija.
Cene otplate i refinansiranja kredita naglo su skočile, a cene proizvoda, aluminijuma, hroma, magnezijuma su se prepolovile, pa su investicije postale neisplative, i većinom su, nakon slupanih milijardi, napuštene. Kriza platnog prometa sa inostranstvom postala je dramatična, i finansijske ajkule pretile su prekidom platnog prometa i zaplenom imovine u inostranstvu.
Privreda u Jugoslaviji, pogađate, finansijski nikad nije funkcionisala blistavo. Između ostalog, to joj nije ni bila svrha – važnija je bila socijalna uloga. Tako su se gomilali unutrašnji dugovi, a „spasonosno rešenje“ često je bila inflacija koja je obezvređivala dugove.
Nešto slično desilo se i tokom dužničke krize. Uz sve restrikcije, inflacija je dobila zamah, što je dovelo do pada vrednosti dinara u odnosu na svetske valute. Naravno, radniku niko nije mogao smanjiti nominalnu platu (osim njega samog :P), ali je radnik itekako osetio kad mu je plata koja je vredela 1000 maraka nakon dve godine, iako nominalno ista, sad vredela 500 maraka.
U mnogim preduzećima finansijski problemi doveli su do raznih restrikcija. Uprava je za sve morala dobiti saglasnost radničkog saveta, pa su razvili specifičnu neoliberalističku retoriku prema kojoj su finansijski odnosi „tvrda realnost“, dok je društvo „trošak koji se mora smanjiti“.
Tako se formirala „tehnomenadžerska elita“.
Smišljen je i pežorativni termin protiv samoupravljanja koji je bio sveprisutan.
To se zvalo DOGOVORNA EKONOMIJA.
Što, jelte, ne valja, jer ekonimija je nauka, i moramo slušati mi nju, a ne ona nas.
Radnici su se bunili, povremeno i štrajkovali u znak protesta protiv svega što je ugrožavalo njihov standard. Generalno, za sve vreme socijalizma štrajkovi su bili relativno čest odgovor na situaciju kad bi se neka grupa osetila zapostavljenom, imali su u pravilu benigan tok i završavali se nekom vrstom kompromisa.
Ipak, sama neoliberalna ideja zadobijala je teren. Naša zvanična propaganda pokušavala je, doduše dosta stidljivo, da Jugoslaviju predstave kao pionirsku zemlju socijalizma i slobode, ali sve veći deo građanstva je samoupravljanje, odnosno našu specifičnost, doživljavao kao zaostalost.
To vreme imalo je svoje „drugosrbijance“, i odgovarajuće zastupnike u drugim nacijama. Osnovni argument bila je nekompetencija. Kao, na Zapadu, tamo gde je „sve na svom mestu“ (:D), postoji vlasnik, i postoji profesionalni menadžer, i zato se navodno odgovorno upravlja svim i svačim, dok, eto, kod nas, svako se meša u sve, i zato niko nije odgovoran, i ništa nije zaštićeno.
Dužnička kriza je na kraju prošla, ali je ostavila duboke tragove. Skupštine na najvišem nivou bile su tada još uvek popunjene ratnim kadrom, ljudima koji su dokazali svoju hrabrost i odlučnost, ali su ih tehnomenadžeri ukrotili svojom retorikom o „znanju“ protiv „neznanja“, i o „realizmu“ nasuprot „voluntarizmu“, tako da su časne starine pokunjeno izglasavale sve što treba.
Nakon dužničke krize izvršna vlast bila je čvrsto orijentisana prema neoliberalnim ciljevima finansijske solidnosti, efikasnog menadženta i investicionog kapitala. Uspeli su da uguraju u sistem zakone koji su omogućivali „dokapitalizaciju“, odnosno učešće stranog privatnog kapitala u vlasništvu. To je period Ante Markovića, period konvertibilnosti dinara, visokih plata i potrošačke euforije. Ovaj period „dobrog života“ građanstvo je masovno protumačilo kao potvrdu ispravnosti tehnomenadžerskih neoliberalnih stavova. Stara socijalistička samoupravna retorika doživljavana je kao ceremonijalno praznoslovlje.
Radnici su nastavili da se bune protiv aktivnosti koje su ih ugrožavale. Ali, taj period karakterišu veliki događaji kao što je svetskoistorijski slom postojećeg socijalističkog sistema, krah levičarske misli i trijumf neoliberalne dogme, i, na lokalu, brutalan prodor nacionalizma, raspad zemlje, i rat.
U tom vrtlogu, malo ko je uopšte primetio da su nove vlasti ukinule samoupravljanje. Malo ko je uopšte mario. Mase su bile u nekoj vrsti istorijskog zanosa.
Bio je to VELIKI PORAZ SOCIJALIZMA, I, NAROČITO, SAMOUPRAVLJANJA.
Zanimljivo je da je npr u Srbiji levica toliko duboko poražena i kompromitovana, da „mainstream“ linija koja bi se direktno nastavljala na vladajuću ideologiju iz sedamdesetih praktično ne postoji.
Ne postoji ništa nalik npr Stipi Šuvaru i njegovima u Hrvatskoj.
Levičarenje (ili kvazilevičarenje) opstalo je samo u liku nekolicine starih disidenata koji su, kao što su radili i osamdesetih, nastavili da obrću nekoliko ispraznih (kvazi)levičarskih fraza.
Danas u Srbiji postoje pokušaji obnove levice. S obzirom na nepostojanje bilo kakve druge tradicije, oni su očekivano pod uticajem te grupice disidenata. Otuda oni imaju sasvim apstraktan stav prema istoriji i tradiciji, i funkcionisali bi potpuno jednako da se nalaze na Marsu ili u Srbiji.
S obzirom da se nikad nisu udubljivali u svakidašnjicu socijalizma, oni takođe imaju sasvim apstraktan stav prema realnosti.
Ali naravno, levica danas ne može ni da sanja o osvajanju vlasti, uspostavljanju svog sistema i rešavanju dnevnih problema.
Tako da ostaje zarobljena u svom virtuelnom kavezu i u prostoru demonstrativnih akcija.
Istinu o velikom porazu nosi u svojim kostima starija generacija, i u šikarama njene svesti i podsvesti krije se misterija zašto je jedna zanimljiva, možda ključna, možda značajna epizoda naše istorije, ostala duboko u šikari zaborava, poput zamka Trnoružice.
U stvari, ne radi se toliko o zaboravu, koliko o (samo)cenzuri sećanja. Mi smo naime živeli i verovali, a onda nam se rodila slutnja da je sve to jedna velika laž, i saučestvovali smo u njenom spaljivanju. Da bismo shvatili da je tek ovo što je nastalo posle jedna gigantska laž. Suviše sukobljenih istina u jednom ljudskom životu stvara snažnu sklonost da se pobegne iz svesti, u neke oblike mitskog mišljenja.
Дамјанов свет 